Srbija i Crna Gora ušle su u XXI vek sa stvarnim šansama da izgrade razvojno društvo, institucije, ekonomiju, kulturu i evropsku pripadnost, ali su same odbacile svoje takve perspektive, dok su ih Ukrajini, možda ipak samo privremeno, ukinuli Putin i njegovi zločinci, čiji su Vučić i Abazović aktivni saučesnici.
Vučiću vozovi sa opasnim teretom ispadaju iz šina. Pre godinu dana stale su parne mašine u termoelektrani. Vučićevi sistemski idioti nisu u stanju da upravljaju tehnologijom XVIII veka. Odbacivanje prosvetiteljstva i prosvećenosti vraća Srbiju u vreme prvobitne zajednice u kojoj vladaju zakoni čopora, sujeverja, prostačke nekulture i lažnog verovanja, u bilo koju simboliku ili stvarnost. Uz pačija usta crveni končići protiv uroka i krstače po retrovizorima. Slično je zadesilo Crnu Goru. Regrutacija novoverujućih vratila je kulturne kodove nacije ne u hrišćanstvo i poštovanje predaka, nego u kult Staljina i Vučićevih udbaških vladika, dok se razvaljuju veliki privredni sistemi i javna preduzeća. Aktuelni premijer u statusu uzurpatora vlasti, institucija i globalne etike, koje je deo opšte stvarnosti koliko njegovo kućno vaspitanje, vratio je društvo i javnost u stanje kojem su, u predmodernom, predprosvetiteljskom vremenu, svedočili Dubrovčani dok su opisivali hajdučiju u zaleđu.
Vučić je državu i naciju sveo na meru svoje porodice, i njenih intimnih i interesnih krugova. U tome nema ničega bizarnog, niti skarednog, samo su očigledna, opipljiva ishodišta tog sistema vrednosti, odnosa prema radu, obavezama, prioritetima, istini i laži. Srbija je tamna fleka na svakoj evropskoj mapi, s najnižim količnicima demokratije, sloboda, pameti i inteligencije, dužine životnog veka, ekonomije i standarda, zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovanja. Dodavati u nedogled. S najnižim količnicima kučnog vaspitanja i odnosa prema globalnoj etici koju ne definiše premijer Crne Gore nego, u poslednjih godinu dana, isključivo odnos prema Ukrajini. I da, premijer Crne Gore laže i kad tvrdi da je uveo sankcije Rusiji.
Podrška zvanične Srbije, opozicije i dominantnih elita i kulture agresiji Rusije na Ukrajinu podrška je sopstvenim zločinima i genocidu iz nedavne prošlosti. Zvanična Srbija ne ponavlja nenaučene lekcije, iskustvo nasilja i pogrešnih usmerenja ona nikad nije dovodila u pitanje, osim u kontekstu neuspeha, a ne loših namera. Jedina važna promena, dočekala je da se ispravi ona Rusija koju je zamišljala, i da ta Rusija od Ukrajine počini novu Srebrenicu. Nekako je u paket te pameti koju nismo odbacili ni u haškim procesima smeštena i nesposobnost da upravljamo tehnologijama prvi put primenjenim pre 300 godina. Zato je Ukrajina savest čovečanstva.
Srbija i Crna Gora ušle su u XXI vek sa stvarnim šansama da izgrade razvojno društvo, institucije, ekonomiju, kulturu i evropsku pripadnost, ali su same odbacile svoje takve perspektive, dok su ih Ukrajini, možda ipak samo privremeno, ukinuli Putin i njegovi zločinci, čiji su Vučić i Abazović aktivni saučesnici. Ukrajina brani više od državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, ona se bori za svoju evropsku ideju, za ulazak u EU, braneći istu EU od iste Rusije, ali i EU od sebe same, od svih njenih nakaznih pojava, regresija, slabih ili korumpiranih lidera.
U toku bezmalo godinu dana, u Srbiji nije bilo relevantne i legitimne osude ruske agresije i zločina. Isto se odnosi na vladajuću većinu u Crnoj Gori. Isto se odnosi na univerzitete, akademije, glumišta, analitičare i komičare, a pre svega na SPC koja je, umesto ekumene, izrabrala razvojni put pokojne JNA, onaj koji je zacrtan na svim tačkama koje su postale predmet haških optužnica. Istom logikom postali smo maligno obolele potrošačke ekonomije, kultura beskrajne prostote, bez ideje i cilja, konceptualna sirotinja.
Ako je u Crnoj Gori izraženo ogorčenje zbog povratka Srbiji, o tome je donela odluku vladajuća većina. Crna Gora ne spada u prioritete javnosti dok je Srbija zaokupljena svakim svojim jadom, stvarnim ili izmišljenim. Ako Zapad vezuje Crnu Goru za Srbiju kako bi i u Srbiji podstakla promene, pitanje je da li modeli iz prošlosti, mogu da se uvek primene u budućnosti. U prilog optimizmu koji je primarna namirnica za svaku budućnost, i zato jer ih Vučićevi i Đilasovi kvislinški mediji prećutkuju, masovni protesti oduzeli su politički legitimitet izdajničkoj skupštinskoj većini. Protesti su primoravali Abazovića i njegove koalicione putiniste da pregazi ustavne norme i ogluši se o preporuke istih zapadnih saveznika koji su mu, takvom kakav je, omogućili da vrši vlast, ako ništa drugo, svaka vlast u demokratiji mora da se menja, pa i kad promena vodi kolapsu sloboda, institucija, procedura. Barikade na Kosovu, s kamionima doniranim od EU, potvrda su da se Vučić nije promenio, pre svega jer to nije bilo moguće bez preobražaja kulture. Suprotno tome, protesti u Podgorici su naučene lekcije.
Više je legitimiteta u zahtevu manjine za demokratijom, slobodama i evropskom integracijom, od bilo kakve, tome suprotne, namere većine. Podrškom Vučiću i Putinu, ta većina je samu sebe ne samo izopštila iz Evrope, ona je sebe smestila na onu stranu pravde i zakona. U Srbiji tih zahteva nema. U Crnoj Gori ti zahtevi definisani su svakodnevnim šetnjama, na Cetinju, za Ukrajinu. Na kraju godine koja je bila teška, i tragična, ali u najboljem smislu paradigmatična, Crna Gora je ponovo na dobrom putu.