Zajednica i „liturgijski kurs vaspitanja“
Prvo obraćanje sveštenika uvelo nas je u „liturgiji u posebnim okolnostima“,3 u ovom slučaju u liturgijskom ispraćaju jednog čoveka koji se svojomizuzetnošćuizdvojio iz zajednice živih. U jednom trenutku zaustavlja se reka ljudi pristiglih iz Republike Srpske i Crne Gore, svih onih koji su putovali noću kolonom autobusa da bi stigli u ranim jutarnjim časovima. Kapija, naime mobilna metalna ograda, zatvara se da bi svi sabraniprisno učestvovaliu „ovom svečanom i važnom događaju“.
Ovim činom crkva postaje prostor prisnog ujedinjenja sabranih – zajednica koja se prenosi i omogućava jedinstveno sećanje na jednog čoveka za koga, kako je besedom objavio srpski patrijarh, „znamo da je bio hrišćanin io kome svedoče sveštenici koji su ga pohodili i da se poslednjih godina smireno ispovedao i pričešćivao Telom i Krvlju Hristovom […]“. Prisnost se odražava i na vizuelnom planu: Ratko Mladić je sveprisutan svojim licem na majicama i zastavama. Kao da su sabrani ljudi glumci pod Mladićevim maskama na pozornici, dok natpisi o heroju, zaboravu, ćutanju ili „srpskom Sarajevu“ funkcionišu kao komentar za čitaoce i gledanje ove drame.
Srpska pravoslavna crkva je tako istupila ne samo kao sabirna snaga, sjedinjujuće telo u Hristu, već kao centralni autoritet i superiorna instanca u stabilizaciji kulture sećanja na raspad Jugoslavije i zbivanja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i na Kosovu devedesetih godina. U duhu Emila Durkheima,4 takav autoritet je neophodan kao povezujući nit u organskom jedinstvu članova zajednice čije sećanje ne biva okamenjeno, već ostaje iznova delatno.Publica et communis oratio– molitva se prinosi za sav narod jer je narod jedan. Narod prati i potvrđuje reči molitvenog ispraćaja, postajući „pastva“ koja sledi patrijarha i sveštenstvo, liturgijski uvodeći umrlog „u carstvo Božje, u nadilaženju smrti“.5
Sahranom Ratka Mladića crkva i država su postale jedna snaga koja liturgijski usmerava i vaspitava narod kako se moli i seća, a ne da sudi. Patrijarh Porfirije naglašava u besedi pri opelu da je jedini „konačan i do kraja pravedan sud“ Božji sud. Ljudski ili zemaljski sud je podložan varljivosti i greškama i čitavim narodima, kako besedi patrijarh, nose iskustvo „da zemaljski sud i zemaljska pravda nisu uvek svima merili istom merom. I naš narod nosi takvo gorko iskustvo.“ Patrijarhova beseda poručuje da je presuda koju je Ratku Mladiću izrekao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju odraz nepravde nanete čitavom srpskom narodu. Presuda se ovde time definiše kao kolektivna osuda naroda koji time strada i podnosi žrtvu. Na taj način, general Mladić nije više pojedinac osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja već personifikacija kolektivnog stradanja. Time psalmi ostvaruju svoju imperativno-kletvenu funkciju: da se postide svi koji klevetaju dušu njegovu i traže mu zlo.
Molitva za spasenje svakog čoveka jer je to volja Božja
Molitva treba da bude blagodatna. Molitva ublažava bol, donosi pomoć, iskupljuje od greha. Svet molitve i bogosluženja je bio blizak kroz vojvođanski deo porodice gde su se ukrštale prakse pravoslavnog, protestantskog, katoličkog, a čak i adventističkog veroispovedanja. Periodi u kojima sam upoznavala religije tekli su najčešće isprepletano. Pravoslavna molitva bi se ponajčešće, onako kako sam ja doživljavala, usredsredivala na lični plan, Ja koje se osipa i troši grehom, utemeljenom u odricanju od vere i, između ostalog, u strastima tela. Tako je greh i pomisao u želji, pogled u čežnji, telo u mašti. Blud. Vernik (vernica) se kaje jer je zgrešio/ zgrešila svim svojim čulima i molila da bude primljen/a kod Gospoda „kao bludnica i grešnica“ i „kao bludni sin“.
U pravoslavnim molitvenicima možemo naći i molitve kojima se traži snaga da se donese mir, ljubav i praštanje onima koji su rastavljeni mržnjom, vređanjem ili razdorom. Iako je molitva iu ovom slučaju usredsređena na Ja koje želi da bude izvor dobrote, prisutan je i smer ka Drugima. Pitanje o pozicionalnosti subjekta (vernika) koji izgovara molitvu jeste kompleksno i ne može se svesti na nekoliko misli koje idu izvan okvira teološkog učenja i crkvene prakse. Ako imamo u vidu da su molitve sastavljali monasi, postavlja se pitanje o molitvenoj postavci čoveka (vernika) u svetu van manastirskih zidina.
Kako razumeti Ja koje stražari nad svojom verom i nad svojim telom kao izvorima greha? Kako se greh tela čita naspram počinjenog nasilja? Zašto se nečija intimnost tumači kao oskrnavljena slika Boga, jer je čovek ikona Božja, dok je general Ratko Mladić samo rab Božji za čiji pokoj duše molimo da se „jednom dušom, jednim umom i jednim srcem […]“?
„Molimo se da mu Gospod oprosti svaki greh, znani i neznani, i da ga nastani u mestu svetlom, u mestu cvetnom, u mestu pokoja gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisaja, nego gde je život beskonačan.“6
Patrijarh objašnjava da se pravoslavna crkva moli za spasenje svakog čoveka jer je Božja volja. Dok drhtimo nad sobom jer smo iznutra željom grešni i dok oni koji svojevoljno stupaju u zajedništvo intimnosti i (možda) strepe da će biti izopšteni, dužni smo da se molimo za nastanak Ratka Mladića u rajskom naselju. Koji položaj zauzimaju dehumanizacija, zlostavljanje i ubijanje u registru grehova Srpske pravoslavne crkve?
Crkva u znaku zaštite i opstanka svoga roda, ili O genocidnoj imaginaciji i svetu bez Drugog
Na pitanje o ubistvu i ratu, vladika Nikolaj je objasnio da „postoje različite vrste rata. U Starom zavetu često se govori o ratu kao ‘Božjem ratu’. Pod ovim se razume rat za pravdu protiv užasa nepravde. U takvom ratu opravdano je ubijanje i smatrano zaslugom biti ubijen (Izl. XIV, 13-14; XXXI, XXXI, XXXI, XXXI, XXXI).
Nedavno je Tamir Sorek objavio studiju o normalizaciji genocidne imaginacije u izraelskom društvu analizirajući kontekst doseljeničkog kolonijalizma u obliku religijskog uverenja. Na primer, u protestantskoj misli je koncept „izabranog naroda“ i „izabrane zemlje“ postavio temelj nacionalnim i kolonijalnim diskursima, kao i široj predstavi Zapada o sopstvenoj superiornosti. Kao jedan od primera Biblijom podstaknute genocidne imaginacije, Sorek navodi tzv. amalekizaciju arapskog neprijatelja. Tako je, na primer, 1956. godine Joseph Ber Soloveitchik, istaknuti vođa Mizrahi pokreta, održao govor u ješivi u Njujorku povodom osmog dana nezavisnosti Izraela. U tom govoru, koji je postao široko poznat u religioznim cionističkim krugovima, on je Arapima pripisao genocidna imena, preokrenuvši biblijski narativ prema kome je sinovima Izraela bilo naređeno da unište svog neprijatelja: „Zato idi, i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što boga ima; ovce i kamile i magarce“ (1. Samuilova 15:3). Ista neophodnost uništenja ponavlja se odmah nakon napada Palestinskog islamskog džihada (PIJ), Hamasovog militantnog krila i pojedinih frakcija 7. oktobra 2023. kada neprijatelj postaje čitav palestinski narod – jer u Gazi nema nevinih.
Reči vladike Nikolaja s početka ovog poglavlja, kao i čitav molitveni ispraćaj Ratka Mladića, nos prizvuk amalekizacije zato što mi, kako besedi patrijarh Porfirije, „znamo da će njegovo ime ostati duboko utkano u pamćenje i molitve najvećeg dela našeg srpskog pravoslavnog naroda, koji prema njemu oseća i neguje duboku zahvalnost jer ga nosi kao vojnik na čelu vojske i traga svog naroda, koji je nosio kao vojnik i teško stanje naroda. veliku odgovornost i teret, podneo žrtvu i položio život za slobodu, odbranu i opstanak svoga roda“.
Mnogi koji su se sabrali oko molitvenog ispraćaja Mladića osetili su užas rata. Neki direktno, a neki međugeneracijskim prenošenjem priča i prizorima u porodici. Kroz povremene razgovore proizašle iz želje da saznam kako ljudi objašnjavaju svoj dolazak, upoznavala sam isečke živote ukorenjene u predstavi o ugroženosti srpskog naroda, potrebi zaštite i neophodnosti povratka Kosova. Svaki moj uzdah i molba da ne bude više rata bio je propraćen odgovorom koji je kao formula izranjao: Samo da povratimo Kosovo . U rat se mora ponovo ići. Kosovo se mora vratiti. Za mlađe ljude, rođene početkom 2000-ih, rat je domen imaginacije, a ne iskustva. Tako u svetu dvadesetogodišnjeg mladića, čiji su članovi porodice vraćali „jedva živi“ sa Kosova, Ratko Mladić nikako ne može biti ratni zločinac „jer on zločin nije ni video. On je branio svoje; borio se za svoje. Rat je takav, da ubijate Vi neprijatelje, a neprijatelj Vas. Samo da povratimo Kosovo, pa neka bude šta bude.“
U magnovenju i potpuno neobjašnjivoj potrebi da pitam ljude šta ih je dovelo na ovaj skup, nisam uspela pribrati se i pitati da li znaju kako žive ti „naši“ ljudi koji se osećaju Srbima i Srpkinjama na Kosovu. Šta je to Mladiću branio „svoje“? Da li je, na primer, dvadesetogodišnjak upitao šta su „naši“ činili TAMO, daleko od Kragujevca, Kraljeva, Vranja, Novog Sada, Subotice ili Beograda? Rat se kod „nas“, posebno onih koji nismo osetili ni izbeglištvo niti strepeli za mobilisane članove porodice, odvijao se u novinama i na ružičastim tv programima. Naravno da ne zaboravljamo život pod sankcijama, u nedostatku mnogih lekova i nemogućnosti uspostavljanja najobičnije telefonske veze kako bi se hitna pomoć mogla pozvati. A ipak se moglo kako-tako planirati, dok je neko, i naš i tuđ , drhtao na samo nekoliko udaljenosti od nas.
Neko tuđeg imena, tuđe vere, nacije i zajednice – neko sasvim moj – prelep je svojim prozirnim pogledom ležao je u koncentracionom logoru Trnopolje, iznova zlostavljan. Zlostavljan pojedincem i grupom, u isto vrijeme, u organizaciji vojnih i policijskih vlasti Republike Srpske. „Tu sam ja ležala“, izgovara glas čiji se eho razlama u mnoštvu glasova od Prijedora, preko Foče, Vlasenice, do Srebrenice i Žepe. Međumajskim brdima 1995. kada je Ratko Mladić pokazao milost i „tuđoj“ deci delio slatkiše.
„Jedan od njih dvojice, tvrde svedoci, ulazio je u logor, igrao se s dekom i uzimao ih u naručje, čak im je darovao čokoladne bombone. Tako malo je potrebno da se zamisli drugi svet, zar ne? A Gec ili Majer, odlazio je posle toga u kabinu svog kamiona i spremao se za novo putovanje.“7
Tako malo je potrebno da se zamisli drugi svet. Zar ne?
Ali Vi ćete, na primer, mlado čoveče, koji ste rođeni 2005. godine, pitati zašto ne pišem o stradanju „naših“ i otkuda meni pravo da govorim o ratu i prozivam „našu zemlju“ i „našu naciju“. Uistinu, ne nosim iskustvo rata izbeglištvom ili bolom nad ranjenim ili usmrćenim članovima porodice. Beležim svedočanstva izbeglih i onih koji su se vratili u Hrvatsku ili sve vreme ostali na Kosovu, a koji osećaju pripadnost srpskoj zajednici. Arhiviram zapise i pitam se kako dostojanstveno sačuvati sećanje tih, takođe mojih ljudi, a da ne postane bezlična deonica u narativu o srpskom stradanju, nepravdi i žrtvi.
Pokušavam svih ovih decenija da pomirim sliku o skrušenosti i straži nad sobom koju vernici nose u odnosu na Bogom, sa dehumanizacijom Drugih samo zato što smo ih smestili u prostor nepripadajućeg. Gde se smešta telo zlostavljano u naše ime? Gde je greh? Gde je zlo? Kako (srpsko) pravoslavno osećanje sveta miri skrušenost, hristočežnjivost i neodustajući trud da se odupre gordosti i zalošćenju bližnjeg, s jedne strane, i dehumanizaciju i masovno ubijanje s druge? Zašto skrušenost počiva na priznanju i pokajanju za grehove koji, prema teološko-crkvenom učenju, izranjaju iz tela i puste duše, a ne na priznanju i pokajanju za dehumanizaciju svih koji su osuđeni kao istorijska, kulturološka ili osećajna devijacija?
Alon Confino je ostavio dragocenu studiju Svet bez Jevreja . Nacistička imaginacija od progona do genocida u kojoj je izložio snagu pripovedanja u stvaranju sveta prema željenoj viziji. Tu snagu pripovedanja on prepoznaje u onome što bi se nazvalo propagandom u cilju dehumanizacije i podsticanja na nasilje. Prema Konfinu, reč je o imaginativnoj genezi, kosmičkom stvaranju sveta bez Jevreja u nacističkoj Nemačkoj.8 Ove istorijske reminiscencije mogu se podsetiti ne samo na dehumanizaciju nesrpskog stanovništa tokom ratova devedesetih, koju je doslednosprovodioi sadašnji predsednik Srbije, već iu vreme Nezavisne Države Hrvatske kada se kreira svet bez Srba, Jevreja i Roma, a što je zvanična politika današnje Hrvatskenegira. Istu sudbinu doživljavaju i Palestine nad kojima Izrael sprovodi genocid, a koji je većim delom izraelskog društva, kao i širom sveta negiran, ali i opravdan i finansiran, kao što jeslučajsa vladajućim aparatom države Srbije.
Epilog između Dobre i Zla
„[…] i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga.“
Greh i zlo stoje u uskoj vezi. Zlo nagoni na greh. Zlo iskušava dušu i telo. Zlo je neprijatelj i neprijatelj je izvor zla. Otuda je borba protiv greha neophodna kao kontinuum. Patrijarh Porfirije, uz brojno sveštenstvo, vojsku i pojedine predstavnike političke javnosti, ispratio je čoveka koji je na osnovu iscrpnih, temeljnih materijalnih dokaza i svedočanstava bio osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju nije osudio Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Međutim, Srbija je proglašena odgovornim za nesprečavanje genocida od strane Međunarodnog suda pravde.
Zločini genocidnog huškanja ( poticanja na genocid ) koji su dosledno sprovodile novinske i televizijske kuće u Srbiji i Republici Srpskoj tokom devedesetih godina nisu bili procesuirani. Možda će se neko setiti priče iz Večernjih novosti krajem novembra 1994. godine propraćene fotografijom na kojoj „siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koje su u ofanzivi pobili muslimani“, a koja „i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja“. Kao fotografija siročeta na grobu poslužila je slika Uroša Predića, Siroče na majčinom grobu . I tako redom. Kontinuirano se dehumanizovao čovek koji je još juče bio naš komšija.
Ali kako objašnjava Jean Baudrillard,9 Dobro svom viškom usled proliferacije i progresa totalitarne moralnosti stvara Apsolutno Zlo. U ime tog Dobra ljudi nastoje da smeste Zlo u obličje, na primer, u terorizam koji za njih postaje sveprisutan. Baudrillard razvija ovaj koncept u vezi sa napadom 11. septembra i borbom američkog društva kao otelotvorenja Dobra u borbi protiv terorizma. Apsolutno zlo, on objašnjava, jeste neophodnost jer ono pruža Dobru alibi da čini dobro. Dobro diktira pravila igre. Ukoliko bismo preneli ove slike na državu, crkvu i kulturno-obrazovne institucije, sagledali bismo zanimljivu i zastrašujuću dinamiku kojom je sahrana Ratka Mladića poslužila za utvrđivanje zajednice koja se moli, zahvaljuje i seća. Otuda je neophodno govoriti o politici sećanja kojima se nasilje postepeno i strukturalno sprovodi, kako napominje Emina Zoletić, istraživačica međugeneracijskog prenosa sećanja u sarajevskim porodicama. Prema njenim rečima, sahrana Ratka Mladića je jasno pokazala da procesi (režima) pomirenja i dijaloga, često nametnuti raznim programima, ne mogu biti zalog za dostojanstven život.10 Ako zločin nije osuđen, izostaje pravda i mir nije moguć. Pre svega, zato što je izostala spoznaja o zločinu na individualnom i kolektivnom nivou.
Kada patrijarh kaže da nas je „danas Promisao Božji sabrao na ovo sveto mesto da se molimo za pokoj duše i za spasenje novopretstavljenog raba Božjeg, brata našeg, generala Ratka“, koji je „naš brat u Hristu“, direktno poručuje da zločin nije počeo. Nije bilo masovnih zlostavljanja i ubistava, dok su imena na belim nišanima plod imaginacije .
Svet koji poriče genocidno nasilje na teritoriji Bosne i Hercegovine, isti je svet u kome se može negirati i genocid nad Srbima, Romima i Jevrejima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Taj svet čine ljudi dobre volje kojima se s početka obraća sveštenik i upućuje molitvu za mir, dok „oni drugi“ postaju višak u okviru zajednice Dobra. U duhu Baudrilarda, „oni drugi“ mogu postati Apsolutno Zlo.
„I s tim u vezi molim vas da onako kako dolikuje pratimo bogosluženja sa video-bimova i na taj način uzmemo prisnog učešća na ovome svečanom i važnom događaju. Večan pokoj našem bratu u Hristu, vojskovođi generalu Ratku Mladiću, a istovremeno je mir svim ljudima dobre volje i onima drugima .“
Svrha ovih redova nije da osude niti da budu moralizujuće promišljanje o grehu i krivici. Kao i uvek, pišem jer nemir krade noć nesanicom, jer su brojna voljena prisustva negde daleko i blizu strašnog patila. Drago mi je. Škripa vrata i koraci kojima se podiže zavesa na logorskoj pozornici za seksualno nasilje. Dah koji se ne može zadržati, lek koji se ne pruža. Hladne zimske noći, promrzline. Staklene oči na gomili.
Zato moramo neprestano ustajati protiv poricajućih narativa i fabrikovanja stvarnosti, kako piše Amos Goldberg. Moramo insistirati na upotrebi termina „genocid“, ne samo po pravnoj osnovi već u značenju koje prevazilazi okvir, a koje je Goldberg u pogledu Izraela opisao kao „ubilačku snagu i vladajući sadizam prema Palestincima, krizu pravnog sistema […] radikalnu dehumanizaciju koja vlada javnim diskursom i dubokim moralnim slomom izraelskog društva“.
Način na koji je evropska politička zajednica reagovala na heroizaciju Ratka Mladića i stav državnog vrha Srbije, isti je onaj pokazan u sablažnjavanju nad strahotama počinjenim pod komandom Ratka Mladića.11 Taj obrazac prepoznajemo iu reakcijama prema zločinima Izraela nad Palestincima. Pristojna zgroženost i politika zabrinutosti stvaraju privid neslaganja, dok se partnerstva sa vladajućim strukturama Srbije do Izraela dosledno neguju.
I tako se kontinuitet koji se čuvao pejsažom sa crkvom raspao. Jezik se smežurao od umora usled traganja predelima opustelih od odsustva reči. Svešteniku koji je držao opelo za mog oca u vreme pandemije COVID-a, a koji je možda molitveno pojao uz kovčeg Ratka Mladića, uputio je sam pitanje o razlozima svečanog ispraćaja u Hramu Svetog Luke. Odgovor nije stigao.
Dok pamtim snopove svetlosti u manastiru Grgeteg i blagost čuvara zajednicu manastira što je uz miris meda uvek brižno dočekivao i ispraćao, uz prizore sa službom u slovačkoj zajednici subotara, kojoj je pripadala moja baka, kao i uz sećanja na slovačku katoličku i protestantsku, moram vratiti ulaznicu instituciji Srpske pravoslavne crkve čiji je vrhovni patrijarh srpski. Patrijarhovi postupci danas, a ne treba zaboraviti ni njegov odnos prema studentima, prizivaju u sećanje na prenos moštiju Svetog Vasilija Ostroškog u Hercegovinu, organizovan uz pratnju Radovana Karadžića, nepunih godinu dana nakon genocida koji je počeo u Srebrenici i koji je tada uveliko odjeknuo svetom.12
Kao i Igor Ranković u pismu listu Danas , i ja bih zamolio za neki vid ispisnice, ali pošto je to formalna nemogućnost, koracima Ivana Karamazova vraćam svoj ulaz jer nasilje ostaje neosuđeno: pravda kao da ne može doći dok patrijarh Porfirije prinosi molitvu Bogu da sudi svojim sudom i oprosti „svaki greh“ Ratku Mladiću.
Peščanik.net, 19.09.2026.
- Esej objavljen u februaru 2024. nastao je kao reakcija na otkazivanje dodele nagrada za roman Sićušni detalj i izveštavanje nemačke štampe koja često tvrdi da roman podstiče netrpeljivost prema Izraelu, vremenu i antisemitizmu.
- Za imena svetaca, crkava i teoloških pojmova u ovom tekstu se uglavnom upravljam prema pravopisu u teološkoj literaturi.
- Jovan Fundulis (2013), „Teleturgički karakter Svete Liturgije“, u Gajić, Gajo (ur.), Liturgijsko bogoslovlje, Beograd, izdanje priređivača, 95.
- Emile Durkheim (1893), Podjela rada u društvu . New York: Free Press.
- Mitropolit Pergamski Jovan (2013), „Sveta Evharistija i Crkva“, u Gajić, Gajo (ur.), Liturgijsko bogoslovlje, Beograd, izdanje priređivača, 36.
- Beseda Patrijarha Porfirija na opelu Ratku Mladiću, 07.09.2026.
- David Albahari (2003), Gec i Majer , Beograd, Čarobna knjiga, 11.
- Alon Confino (2014), Svijet bez Jevreja: Nacistička mašta od progona do genocida , Yale University Press, 31 i 192.
- Jean Baudrillard, Agonija moći , Los Angeles: Semiotext(e), 2010, 110-111.
- Lična prepiska, 6-10. septembar 2026.
- Dovoljno je prelistati stranice dnevnih listova The Observer i The Guardian u periodu od 1993. do 1995. godine, preleteti preko naslova o blokadama humanitarne pomoći i ratnim zločinima Ratka Mladića i Radovana Karadžića i prepoznati isti obrazac: izraz zabrinutosti koji ne zaustavlja nasilje.
- Prenos moštiju Svetog Vasilija Ostroškog, 12. maja 1996. Radovan Karadžić se pojavljuje na samom početku snimka, u devetom minutu, a zatim ponovo kada čita Simbol vere.
