„Ništa nije važnije od toga da čovjek zna zašto pati.“ (Dostojevski, Braća Karamazovi)
Da li bilo ko od nas zna zašto smo se (mi koji smo ostali živi i oni koji su poginuli) borili?
Nisam siguran! Jer da znamo ne bi sada o ovome pisali.
Doduše, svaka riječ je suvišna.
Zar je teško postaviti zastavu plavo-žutu sa bijelim zvijezdama zastavu Bosne i Hercegovine, zar je teško postaviti bijelu zastavu sa štitom od mača i ljiljana Zastavu Republike Bosne i Hercegovine pod kojom smo se branili i jurišali? Sigurno da jeste. Zašto je to tako teško, a lahko je. Lahko bi bilo da su čisti srce i duša. Jer da je to dvoje čisto sve bi bilo lahko. Pošto je to dvoje odavna zaprljano, onda je sve teško. Jer teže od zastava je fotelja. Valja doći do fotelje, kroz blato od laži, kroz rafale od psovki, valja misliti samo na sebe, zato je to tako teško.
Teško je bilo i za sve ove godine osmisliti zastavu 215. viteške motorizovane brigade. Teško je zato što su ovi koji se bore za fotelje isprljali sve pa i ono najsvetije.
Najradije bih ovdje nešto opsovao, ali moja braća koja leže pod ovom teškom zemljom BOSANSKOM nisu to zaslužili. Njima treba skrušena molitva nas živih, treba im neko ko će svaki dan biti tamo sa njima i održavati sve ovo. Postavljati i mijenjati zastave, sagraditi i voditi spomen sobu, očistiti nišane da budu bjeli kao u dženetu, obojiti električne stubove da blistaju dženetskom bjelinom, a ne da hrđa izbija iz njih i mnogo toga drugog, jer valjda su to zaslužili.
A vi zapitajte se da li ste dostojni šehidske krvi i ove zemlje BOSANSKE.
E.H.