Dušan Janjić, osnivač i predsjednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose u Beogradu, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o pozadini poruka predsjednika Srbije Aleksandra Vučića izrečenih u Bosni i Hercegovini, te nastavku politka koje neminovno dovode do propasti režima u Beogradu.
Razgovarao: MARIO ILIČIĆ
Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić je u Martin Brodu, u Bosni i Hercegovini, kazao da je srpski narod na Kosovu izložen jezivom teroru, no zanimljiva je i njegova teza da ne postoje “bosanski Srbi” ili “hrvatski Srbi”, već da su svi Srbi isti. Kako komentirate Vučićev istup u BiH?
-To je potpuno jasno. Vučić ima krizu identiteta i ne poznaje dovoljno istoriju srpskog naroda. Kad kaže “srpski narod”, onda misli na političku zajednicu, državu i tako dalje. Kad kažemo “srpska nacija”, onda mislimo na ono što je formirano u Novom vijeku, što je zasnovano na etnicitetu. I tu se može reći da su etnički svi Srbi, ali nacionalno – razlika je ogromna. I to je ta velika razlika o kojoj sam ja govorio, istraživao i radio.
Tu se zna da je koncept formiranja političke zajednice, odnosno nacije kod Srba koji su bili pod Turskom imperijom, nastao iz mileta. Milet je autonomija koja je, da kažemo, data Srpskoj pravoslavnoj crkvi. I onda je ta crkva gradila naciju. U smislu obrazovanja, tu je bio Vuk Karadžić; u smislu zdravstva, to je bila tradicija i ranije. Dakle, ta crkva je bila osnovica autonomije koja se kroz ratove, zapravo od doba Karađorđa, oblikuje kao moderna nacija u toj Srbiji.
U Srbiji, u vrijeme kada je ona bila kraljevina prije stvaranja zajedničke države, odnosno prije Prvog svjetskog rata, termin “Srbijanac” je označavao državljanstvo. To ljudi ne razumeju. To je bila oznaka za državljanstvo – onaj ko živi u Srbiji je Srbijanac ili Srbijanka. Pošto njega muči kako bi on slovio, na primer, u nizu identiteta, on tu ima veliki problem i ja mu ne mogu pomoći. Ali znam da se u to doba, na primer, govorilo “Srbijanac muhamedanske vere” ili “Srbijanac katoličke vere”. Uvek je postojao taj dodatak po veri da bi se istakle te razlike, jer one još nisu bile oblikovane kao nacionalno-političke.
Dakle, taj narativ da je Srbijanac zapravo seljak, gedža, onaj što prodaje rakiju – da upotrebim sve te termine – u stvari je narativ Austro-Ugarske. Ona ga je razvila i s time se susrećete dan-danas. Na primer, u mojoj mladosti, ja znam kad bi dolazili ljudi iz Šumadije i donosili rakiju da prodaju, govorilo bi se da dolazi Srbijanac. To je bio Srbijanac. Dan-danas u Užicu, bez obzira na to što su ljudi došli tamo gde je to tradicionalna integraciona sredina, “Srbijanac” je sasvim legalan termin koji obeležava pripadnost državi Srbiji, ili što bi rekli na engleskom, citizenship – državljanstvo. To Vučić očigledno ne zna, jer on je iz ovog drugog kruga – to je taj krug austrougarske dekonceptacije.
U čemu je razlika?
–Mi smo radili to istraživanje, a ta promena je došla 1997. godine. Koristili smo metodologiju “Puls Evrope” i postavili 14 pitanja o tome po čemu neko misli da je Srbin, Hrvat i ostalo. I tada smo otkrili tu veliku razliku. Ranije je to istraživano, ali po ovoj metodologiji prvi put. I pojavila se ogromna razlika u Srbiji: odjednom je na prvom mestu kao karakteristika izbila krv – “činjenica da sam rođen kao Srbin”. Tako je bilo pitanje: “Da govorim srpski”, “Da sam pravoslavac”… To je izabrano iz tih 14 kategorija i upoređeno. To apsolutno odgovara takozvanom germanskom modelu formiranja nacija – da su zapravo sve nacije povezane po krvi, ono iz vremena dok još nije bilo nemačke države – Mala i Velika Nemačka, Austrija, što je do dan-danas problem Nemačke.
Dakle, to je taj koncept. Onaj ključni element koji je bio, na primer, kod Srbijanca, to je na prvom mjestu: “Da živim u Srbiji”. Odnosno, ne da sam rođen etnički kao Srbin po krvi – dakle ne krv i tlo – nego da je tu politika, država, nacionalna država. I onda to tako ide. Godine 1997. to je već nacionalna država, iako se za nju uveliko ratovalo i etnički čistilo. Kosovo se probalo očistiti, a zapravo je bilo napušteno jer je u svesti palo na 14. mesto kao zajednička država, jedna država.
Dakle, ovo što Vučić govori jeste zabrinjavajuće. Ne govorim sada da svako može svoje obrazovanje da dopuni, ali predsednik bi morao da zna. On bi morao da zna, broj jedan, da je on predsednik svih građana Srbije. Ako mu je lakše, ako ne umije drugačije, može reći Srbijanac, ali on uvodi kategorije koje nas vraćaju unazad kroz vreme.
Rekli ste da nas te poruke vraćaju daleko u prošlost!?
-Vraćaju nas na kraj 19. veka i taj period Balkanskih ratova. Nije se tada ratovalo za Srbe u Hrvatskoj i u Bosni, nego se ratovalo protiv Bugara i Turaka da se uključe Kosovo i ovi delovi. Pojam Kosova kod Srba u Srbiji – evo ja sam taj koji je odrastao u tom delu, nisam se rodio u to doba, ali znam.
To je čisti kosovski mit. To je jedna mitologija, maltene nacistička mitologija, koja je služila ne za održanje identiteta, nego zapravo za mobilizaciju Srba za račun Austrije – da ratuju za Austriju protiv Turske. Ovo se odnosi na Čarnojeviće. A onda, kad podignu lokalno stanovništvo, a to dođe i do Bugarske, onda se naravno nagode Rusija i Turska u Velikoj istočnoj krizi. Tu počnu posle Balkanski ratovi, a Austrija se povuče. I odatle vama svi ti Srbi u Ukrajini i na granicama. Njima je uglavnom uloga bila da budu careva granica.
I tu je taj pravi, konsekventni i suštinski razlog i razlika u političkom shvatanju u Srbiji. Pripadanje srpskoj naciji je zapravo pripadanje kulturi jedne zajednice, ali nije cela država to i nije na prvom mestu da se ratuje za cara. U tom konceptu države kod Srba u Srbiji, a onda i u drugim državama, postoje tri oznake: prva je da treba platiti što manje poreza, pod dva – da ima vojsku koja često ide u ratove, tako da je tu važilo pravilo “od sedam sinova pošalji jednoga sa tri konja, a drugi moraju da rade”. I treća oznaka je policija, žandarmerija – u to se išlo sa idejom zarade i vraćanja kući, da kažemo, to je bio stalan posao kod kuće.
A kod ovih drugih, sve analize su pokazivale koncept zapravo služenja caru i državi: ti ratuješ četiri godine, primaš penziju, živiš na granici i ključ je da slediš ideologiju. Dakle, da završimo s kosovskim mitom koji oni pokušavaju nametnuti kroz školovanje, a koji se ranije drugačije poznavao. Evo, ja sam studirao etnologiju i kulturnu antropologiju. Dakle, nije časni krst i žrtva ta koja je zapravo zavetna priča, to nije ortodoksna priča. To nije priča, da kažem, uobičajena. Normalno, Srbi su bili skoro šest vekova pod Turcima, za razliku od onih pod vladavinom Austrije i Ugarske. I normalno, Katolička crkva je drugačije organizovana, ta podela postoji. Ali na početku, Srpska pravoslavna crkva je kao ortodoksna nastala nagodbom, da kažemo, pape, Rima i Nemanjića. To oni ne znaju, ali je zadržala svoj deo. Da ne širim priču, razlike su ogromne.
Sad, veliki talas dolaska počeo je prije svega posle Prvog svetskog rata kroz kolonizaciju. I vi imate jednu čudnu situaciju kad idete u Vojvodinu – cela Vojvodina, iz tog austrougarskog konteksta, zaista veruje da je stvorila kulturu Srbije. Da je klavir smišljen tamo, iako je prvi klavirski koncert zabeležen u Šapcu. Oni misle da je sve došlo iz Novog Sada – taj beli klavir, pozorište i tako dalje. A to nije tačno.
Evo reći ću vam istorijski primer. To je kada Miloš Obrenović primi pomoć iz Novog Sada, i dođe Joakim Vujić i napravi pozorište u Kragujevcu da se tu igraju predstave. I naravno, pitaju kako da se zove, a knjaz kaže: “Pozorište Joakima Vujića”. I tako se zove dan-danas. Zatim Miloš dođe da se seli sa centralom u Beograd, koji postaje glavni grad. Sada se i tu napravi pozorište i postavlja se pitanje kako da se zove. I onda taj nesretni Joakim Vujić kaže knjazu: “Pa treba da se zove Srpsko narodno pozorište, kao što se zove u Novom Sadu”. Na to mu knjaz kaže: “Pa čoveče, ovo je u Srbiji, u Beogradu, što bi se zvalo ‘Srpsko’? Zove se Narodno pozorište”.
Eto, to vam je suštinska priča i to je ta razlika. “Srbijanac” je narodno, a “srpsko” je etničko. A to etničko nije se razvijalo kroz integraciju razvoja srpske kulture i tog zajedništva. To nije počelo od Vuka Karadžića sa uvođenjem ijekavice i slova i tako dalje, što ja često spominjem, iako su to u Srbiji proglasili uticajem Hrvatske, odnosno Dubrovnika – a Dubrovnik tada nije bio pod Hrvatskom.
Dakle, hoću da kažem da je to trenutna srpska nacija. A to traje još od kraljevine, da ne širim dalje, pa onda kroz migracije. I to je ono što je, da kažemo, Titova Jugoslavija uradila ne obraćajući pažnju. Nije tada bilo ono što se zove etnički menadžment, nego su se naseljavale žrtve rata da odmah nasele kuće koje su ostale prazne. I onda je to naseljavanje išlo masovno.
Kao i kod onih kolonizacija u nemačke kuće. Zato je išla Vojvodina pre svega, ali i u glavni grad. Ali to je otvorilo i kod Hrvata taj etnocentristički proces i kretanje prema Slavoniji, prema onome što je Katolička crkva podržavala. Tako da su te migracije – o kojima smo mi raspravljali tokom 70-ih i 80-ih godina – zapravo dovele do ove situacije: s jedne strane imamo nacionalnu koncentraciju u nacionalne centre, kao što su Beograd i Zagreb, a s druge strane nema unutrašnje integracije.
Da završim, Srbija ima veliki problem – koji sada jezik treba da se govori. I sad je ta pobednička struja, kojoj pripada Vučić sa tim raznim ljudima – koji prosto i ne zaslužuju da im se spominje ime – vodi paravojsku i sad uređuje pozorište. Oni sad misle da treba da naprave “Srpske studije” i da sve nas nauče pameti, i to na taj način da su rešenje našli u Nišu. Pa ako je negde bila borba za Srbiju i za srpsko, bilo je u Nišu, a ne u Zagrebu ili tamo odakle dolaze u Bosni i iz tih krajeva.
Ono što je meni ovde čudno i ružno, to je njegov odnos prema Petrovačkoj cesti, prema tim žrtvama, i da na tom mestu nađu da pokreću to pitanje koje apsolutno nije životno pitanje za te ljude. On je bio u vlasti kad je bila ta nagodba. To iseljavanje Srba masovno pod pritiskom. I šta su onda radili? Oni su te ljude iz Petrovca zvali na Kosovo, da idu u Peć, da bi potisnuli Albance. Tako su ti ljudi tri puta seljeni. I verujte, ti ljudi koji dođu, ja nemam ništa protiv njih, naprotiv – oni su najproduktivniji deo i u Mitrovici i u ekonomiji Srbije.
Tako da, on je jednostavno izgubio osećaj za realnost, moram da kažem. Ima problem identiteta, ima tu autoritarnu želju da nas sve uči. Verovatno sad, da ne upotrebim neku jaku reč – on sad hoće da bude otac nacije. Onda ja pitam: ja ne znam po kom đavolu su Šešelj i Vučić išli na lekcije kod Dobrice Ćosića, i znate šta je njima Ćosić dao? Ćosić je bio srbijanski nacionalistički manipulator i politikant. On je njima uvaljivao knjige i maglu, Magnum Crimen…
To je teško oboljenje, zove se kriza identiteta srpske nacije i srpske države. Ali ona se može jedino rešavati tako što se gradi državljanstvo, znači država, citizenship, institucije, a onda unutar toga liberalnim i drugim politikama koje dozvoljavaju da bude i latinica i ćirilica i da se vratimo u ustavne okvire. Jer ovo što oni rade preko ćirilizacije, to je prosto smešno. Kad ih političari dotaknu, ovi govore da hoće da budu Srbijanci – apsolutno smešno.
Tako da ta samosvest o sebi ne postoji kod dela srpske nacije i Srbije, sada govorim o državljanima Srbije. To je postao ozbiljan problem. Oni iritiraju jedan ogroman deo javnosti svojim nametanjem i oni zapravo rađaju te otpore. Onda izmisle ove što vode studente. Jer, u škole su to uneli… Da, oni su to radili i ubacivanjem veronauke u škole. A sam patrijarh Pavle –, ja sam s njim pričao dugo o tome i prenosio Đinđiću – on je rekao: “Mi nismo spremni kao crkva i ne treba mi da imamo veronauku, ali treba ljudi da znaju i o pravoslavnoj i o drugim verama. Škola treba da bude mesto gde se zna o svojoj veri i drugim verama.” A veronauka na koju su oni sad sve sveli – sveštenici i drugi drže nastavu, to se svelo na obučavanje obredima koji onda isključuju druge i vi odmah u školi delite decu.
Tako da mislim da je kod nas to zaista izraz jedne trajne krize, ali u celoj bivšoj Jugoslaviji ne znam drugi primer da postoji tako dubok jaz. To je istorijski bilo još jedino između Austrijanaca i Nemaca, pogotovo Štajerske i pruske Nemačke enklave. Tako da mi moramo da prođemo jedan deo ozbiljnih decenija u shvatanju onoga šta to znači. To je tako u novim prostorima, uvek mora proći vreme do nekog izuzetka, ne možemo reći da je sve isto.
Tako da ja mislim da ovo što je Vučić rekao, govori puno o njemu. Više od toga govori o stanju vladajuće elite koja uopšte ne poznaje sopstveni narod. I treće, naravno, govori o tome da je kod nas kategorija “građanin” i “narod”, odnosno državljanstvo, potpuno neshvaćena. Oni kad kažu “građanin”, to je za njih nešto strašno, to je neki bauk, ne znaš šta je u njihovim glavama. Oni ne znaju da je to u stvari Srbijanac i Srbijanka.
To je i ovdje problem. I u BiH kad spomeneš “građanina”, odmah etnonacionalisti upozoravaju na „opasnost“…
-Da, pa zato što su to dve suprotstavljene ideologije još iz doba stvaranja nacije od Pariske komune. Imate dva sukoba: ideja libertanizma, slobodarstva – tu su građani, a to je u stvari bila nastajuća buržoazija i srednja klasa. Oni su podigli revoluciju, ušli u Bastilju i od tada je to ideja koja se tokom 20. veka zapravo razvila kao ideja socijalizma i nacionalizma. To su bili oponenti. I nacionalisti su bili komunari, i kasniji Lenjin i Staljin, i ne znam ko sve, a ovo drugi su bili nacionalisti. I onda se desilo da je s padom kapitalizma – ovoga državnog socijalizma i komunizma, znači blokova – došla ta priča koju je promovisala Amerika iz praktičnih razloga. I tu je onaj Fukuyama, koji je, by the way, Japanac u Americi, i trebalo je neko da mu napravi teoriju da se ne kaže da on nije Amerikanac. Ili Srbijanac, to bi bilo to, ako hoću da olakšam. Dakle, ima problem kako da zove ljude. Dakle, Fukuyama je ideolog te priče koja se u Evropi, pogotovo u istočnoj Evropi, razvila u krvave ratove.
Ima li Vučićeva kriza identiteta veze s tim što on, kao i ratni zločinac Radovan Karadžić i ovi ostali čiji su korijeni van Srbije, žele biti veći Srbijanci od samih Srbijanaca?
-Pa, to je taj problem konvertita. Ko su konvertiti, zašto beže? Ja sam o tome zapravo pričao sa gradonačelnikom Beograda Brankom Pešićem. Uvek me je pitao o urbanizmu, o ovome što su napravili. To je sada uništavanje Srbije. Oni je mrze, jer ko želi da mu mesto stanovanja liči na ono odakle su došli? A oni, kad se naljute, onda kažu: “Kada je to bilo u Hrvatskoj, znao se red, jer ovde se ne zna red.”
Branko Pešić bio je jedan od najpopularnijih i najznačajnijih gradonačelnika u povijesti Beograda, koji je tokom svog mandata od 1965. do 1974. godine transformisao grad iz poslijeratne varoši u europsku metropolu. Zbog velikog doprinosa urbanizmu, njegovo ime se često veže za zlatno doba razvoja Beograda.
Istovremeno, njegov imenjak i prezimenjak bio je ugledni jugoslovenski arhitekta i univerzitetski profesor. On je bio stvarni autor i projektant nekih od najvažnijih arhitektonskih simbola grada, dok ih je gradonačelnik Pešić politički i finansijski gurao kroz sistem.
Znači, u pitanju je opšta kriza. Dakle, to je suštinski kriza identiteta – ne uklapaju se, a postoji vladar.
I Vučićev problem je sad što se on okružuje u svom propadanju, kao u helikopteru koji pada, u balonu, ljudima koji neće ništa da mu kažu, nego pumpaju balon da bi on ostao u nekim nebesima. Ja tu citiram primer koga je Merkel hvalila da je bio hrabar – to su one njene simpatije. Jer je Anu Brnabić, kao gej osobu, postavio na čelo vlade… Kako je to uradio? Hrvatica, i pri tome napredna, liberalka, imenovao ženu – gej Hrvatica, žena i liberalna, nju je imenovao. To je priča koju je njegova diplomatija prenosila Merkelovoj. Ona je to prihvatila. Ja sam to slušao kod njenog šefa kabineta i krstio se i levom i desnom, jer ne znaš kojom pre treba.
Tako da, to je taj problem – ljudi ne znaju gde pripadaju. Postoji vladar svega, a posle se pokazalo da ga niko ne sluša. To je sada problem, to nije u skladu sa Ustavom. Vladar je smislio da ga građani Srbije ne poznaju, on ne zna tu kategoriju. I da završim – u Ustavu, ako padne na istu priču kao i Milošević, da mu se sviđaju iste pesme, pa to znači da mu treba ohrabrenje da mu zaista sine da je to Srbija. A meni, kad bi neko rekao: “Ma skloni se, ti meni pričaš šta sam ja…” A kad ti uživaš da ti neko izvikuje: “Aco, Srbine!” To vam je kao i ono kad bi Franji Tuđmanu u Hrvatskoj neko vikao „Franjo, Hrvatino“!. Da li je neko vikao? Ne, naravno! Da li neko tako peva vođi u Sloveniji?
Ali evo, činjenica je da je on zapravo u krizi. I ja bih to u životu shvatio kao jednu ozbiljnu sumnju u mene, i to od ljudi od kojih ja tražim da me podrže. Oni su našli samo to da me podrže – da sam ja Srbin. Znači, on sve više i više dokazuje da je u toj matrici. Pa su sad došli do toga da će dovršiti etničko čišćenje.
To je bila njegova pesma koju je govorio s tom vizijom da “srpski svet” postoji, da nije tačno to što oni misle, da su to napravili. Pa Mile Dodik i on nisu jedina dva Srbina, ali gde Mile očito hoće da bude Srbijanac, a Mile pritom nije ni iz Srbije. Da zaključimo.
Novi Sad je uvek bio uporište najradikalnije desne struje. Najradikalnije. Nije to grad tolerancije. To je bilo možda u doba Austro-Ugarske.
U Novom Sadu piše ispod slike Šešelja –„Otadžbina Srbija, majka Rusija“. To su oni.
Srbija im je otadžbina, a majka im je Rusija, znači rodila ga. Što je negde tačno. A službe su ga pravile, ali ne Srbije, ali su ga preuzeli.
Savezni agenti DB ga preuzeli. Ali ovde da kažem, to govori o njihovim identitetu. Da neko može da kaže da je Srbin, a majka mu Rusija.
To je apsolutno takvo ludilo, ne znam da li je negde zabeleženo…
Izvor: SB