Slavoj Žižek za Pešćanik
Kao filozof, dužan sam da pokvarim ekstatično olakšanje koje je zavladalo posle američkih međuizbora. Da, na prvi pogled svi smo trijumfovali: ne samo što je Trampova stranka doživela spektakularan poraz, već je i sam Tramp prihvatio svoj gubitak i obećao da će sarađivati sa novim sazivom Kongresa u kojem će demokrate imati većinu. Bili smo pošteđeni vanrednog stanja ili poništavanja rezultata, čega su se mnogi pribojavali.
Ipak, moj osnovni stav se nije promenio od 2016. kada sam u jednom intervjuu rekao da bih preglasao Trampa. Neka je taj čovek i apsolutno „odvratan“, objasnio sam, ali bi njegova pobeda pokrenula „veliko buđenje“, iz temelja potresla američki politički sistem i iznudila preko potrebnog prestrojavanja. Trampu sam davao prednost nad Hilari Klinton, ozloglašenom zagovornicom ratova tesno povezanom sa krupnim finansijskim kapitalom, ne zato što je on bio bolji, već zato što se moglo računati na burnu reakciju javnosti protiv njega.
Možete da zamislite kakve je žestoke napade izazvao moj stav. Ipak, mislim da sam bio u pravu, mada prerano. Po mom mišljenju, ova decenija opsesija Trampom odražava njegovo uzdizanje do statusa fetiša u psihoanalitičkom smislu. Kako je primetio Žak Lakan, čak i ako je istina ono što prevareni suprug tvrdi o svojoj ženi (da spava s kim stigne), njegova ljubav je patološka jer za njega predstavlja jedini način da sačuva svoje dostojanstvo – pa čak i svoj identitet.
Tako bi se moglo reći i da bi nacistički antisemitizam i dalje bio patološki, čak i da su tvrdnje nacista o Jevrejima bile istinite (da budem jasan, nisu bile), jer je služio za potiskivanje stvarnih razloga za njihovu ideološku poziciju. Bili su opsednuti slikom nemačkog društva kao organske zajednice „krvi i tla“, zasnovane na skladnoj saradnji, pa im je bio potreban spoljašnji uljez da bi objasnili razne očigledne podele i antagonizam. Antisemitska predstava o Jevrejinu preuzima sve te antagonizam i postaje poslednje što antisemita vidi pre nego što se suoči sa ogoljenom istinom.
U tom smislu, fetišizovana slika Trampa je što liberal vidi pre nego što se poslednje suoči sa stvarnošću klasne borbe. Liberali su i dalje fascinirani Trampom, jer im omogućava da zaobiđu pitanje klase. Hegelovo zapažanje da „zlo prebiva u samom pogledu koji svuda oko sebe opaža Zlo“ ovde je sasvim na mestu: liberalni pogled koji demonizuje Trampa i sam je zao, jer zanemaruje da su upravo njegovi sopstveni neuspesi otvorili prostor za Trampov soj nacionalističkog populizma.
U tom kontekstu, za mene je pravi horor bila inauguracija Džoa Bajdena početkom 2021. koja je Trampov prvi mandat svela na anomaliju, kratkotrajan ispad iz liberalno-demokratske normalnosti. Taj odnos bio je oličen u pesmi „Brdo na koje se penjemo“ (The Hill We Climb), koju je mlada pesnikinja Amanda Gorman izgovarala prisutnima: „Ja tako upravljamo pogledom ne ka onome što se isprečilo među nama, već ka onome što stoji pred nama.
Ako izraz „ideologija“ uopšte nešto znači, onda je to fantazija u kojoj se establišment i progresivci spajaju u uzvišenom trenutku jedinstva. Poneseni tim trenutkom, mnogi su ubedili sebe da se Tramp nikada nije desio. Bilo bi bolje da su se zapitali otkud su se Tramp i njegove pristalice uopšte pojavili. Zar njegov uspon ne poriče navodno jedinstvo liberala?
Ako želimo bilo kakvu budućnost, ne smemo da ostavimo svoje razlike na strani. Baš suprotno, treba da se usredimo na naše podele i antagonizam, pri čemu ne mislim na „necivilizovani rat“ između liberalnog establišmenta i pokreta MAGA, već na stvarni klasni antagonizam u njegovoj osnovi. Budući da Tramp tvrdi da predstavlja „nas“ naspram „njih“, jedini način da ga porazimo jeste da pokažemo da on zapravo pripada „njima“ (kao stvorenje iz „močvare“ establišmenta).
Vredi se podsetiti jedne usamljene figure koja je, samo vreme što je tu sedela , skrenula na sebe svu pažnju na Bajdenovoj inauguraciji, kao element nesklada usred „jedinstva“: Bernija Sandersa. Nije bio isključen iz proslave, ali nije želeo ni da joj se pridruži.
Kad je Hegel ugledao Napoleona kako jaše kroz Jenu, pomislio je da prisustvuje pojavi svetskog duha, istoriji na konju.1 Kada je postao viralan samo zato što je ćutke sedeo sa onim prevelikim rukavicama, Sanders je otelootvorio svetski duh našeg vremena: skepticizam koji su milioni običnih ljudi i dalje osećali. I on i oni znali su da su potrebne daleko radikalnije promene.
Zato ne smemo da se prepustimo euforiji zbog Trampovog najnovijeg poraza. Štaviše, njegov status odlazećeg predsednika lišava nas fetiša i primorava da se usredsredimo na stvarnu borbu koja nas čeka. Nema nikakve normalnosti u koju bismo mogli da se vratimo. Sam Tramp je simptom raspada liberalnog konsenzusa, ali i neuspeha levice da ponudi održivu alternativu.
Zato je kritički osvrt na slabosti liberalnog projekta prvi korak u borbi protiv populizma. Setimo se zapaženog govora koji je Mark Karni održao početkom godine u Davosu. Kanadski premijer se tu poslužio tekstom Vaclave Havele iz 1978. „Moć nemoćnih“. Havel je, rekao je Karni, „postavio jednostavno pitanje: kako se komunistički sistem održava? Odgovor je započeo priču o prodaji povrća. Svakog jutra, taj trgovac bi u svoj izlog stavljao natpis: ‘Proleteri svih zemalja, ujedinjeni se.’ On u to ne veruje, ne veruju ni drugi, ali ipak ističe taj natpis da izbegne probleme, da pokaže poslušnost, da olakša sebi život. I pošto svaki trgovac u svakoj ulici čini to isto, sistem opstaje.“
Havelov prodavac povrća je na kraju rešio da prestane da živi u laži, pa je i Karni zatražio od okupljenih da ukloni svoj natpis i odbače stari svetski poredak.
Ali velike su razlike između Havelove priče i današnjih okolnosti. Naš natpis već su skinule velike sile koje su taj sistem stvorile, a ne disidenti koji su mu se protivili. Sjedinjene Države više ne vide naročitu korist od poretka koji su nametnule svetu. Konkurencija na slobodnom tržištu i druga međunarodna pravila bili su prihvatljivi sve dok su garantovali povlastice za Ameriku, ali su odbačeni čim se učinilo da podrivaju američku hegemoniju.
Sada je pitanje šta sledi posle liberalnog poretka. Jedine alternative u ponudi čini se da izazivaju morbidne simptome: haotične trgovinske ratove, nove oblike fašizma i tehnofeudalizma, povratak na staru školu kolonijalne otimačine teritorije i genocidno nasilje. Što je još gore, „normalan“ tok naše istorije vodi nas u katastrofu, od ekološkog kolapsa i mašinske inteligencije koja se otima kontroliše, do novih globalnih ratova. Ako je to pravi kraj naše istorije, onda pobeda nad Trampom nema nikakvog smisla.
https://pescanik.net/uticaj-trampovog-poraza-na-tok-istorije/