Građanin srpske nacionalnosti ne može da bude manjina u Srbiji, Bosni i Hercegovini, na Kosovu…

Pošaljite srpski novac srpskoj banci na Kosovu iz koje će srpska ekspresna pošta isporučiti srpsku kovertu u ruke srpskog primaoca; jedan od pojmova koji pogađa i Srebrenicu i Banjsku.

1. Srbija sve dublje kopa jamu u kojoj se nalazi i iz koje će sve teže izaći. Da objasnim jamu, nudim novu reč koja se ne nalazi u rečniku albanskog jezika i to je „izuzetnost“. Reč „izuzetnost“ adaptirana je od engleskog izraza “exceptionalism“, koji je takođe stvoren kao opis fenomena proširenjem reči “exceptional” sa –ism, odnosno izuzetnost u ovom posebnom slučaju.

Dakle, izuzetnost je u ovom slučaju izraz kolektivnog uverenja da je grupa (nacija, država, institucija) posebne prirode od drugih grupa ljudske prirode i rezultat ovog uverenja je često osećaj superiornosti.

Srpska „izuzetnost“ ima dugu istoriju razvoja, ali trenutak transformacije u kolektivnu veru većine bio je talas nacionalizma koji je zapečatio Slobodan Milošević, koji je izjavio da srpski narod nigde u Jugoslaviji ne može da bude manjina.

Ovom formulacijom, koja se pretvorila u kolektivno uverenje koje je prevazišlo čak i razlike između vlasti i opozicije u Srbiji, proglašeno je da kod Srba koji ne dozvoljavaju da budu politička manjina, čak i kada su brojčana manjina, postoji „izuzetnost“.

Građanin srpske nacionalnosti ne može da bude manjina u Srbiji, Bosni i Hercegovini i naravno na Kosovu (odakle ovo verovanje u srpski nacionalistički diskurs i potiče), već ima prirodu „konstitutivne nacije“, osnivača.

Od ove definicije, do krvavih ratova raspada Jugoslavije bio je kratak put; sa stanovišta ovog verovanja, Srbi su, kao „izuzetni“, imali pravo da vode oružani rat protiv drugih naroda radi zaštite ove izuzetnosti. Od ove tačke supremacije, vera u superiornost srpskog naroda nad drugim narodima je još kraći put koji dodatno daje opravdanje za vršenje nasilja nad drugima, onima koji su „ispod“.

2. Izuzetnost se krije na nezamislivim mestima, na primer u pitanju platnog prometa. Od prošle godine, kada su kosovske vlasti proglasile nezakonitim promet dinara kao gotovine (kovanica, novčanica, elektronska platna sredstva u unutrašnjem opticaju), jedna od direktnih (i nenamernih, nepoželjnih) posledica je bila ta da je deo stanovništva Srbije na Kosovu koji su primali plate, ili penzije u dinarima, imao poteškoće da primi ovaj novac u evrima, kao što je propisano uredbom CBK.

U protekla četiri meseca usledilo je nekoliko diplomatskih inicijativa za pronalaženje rešenja, čak i privremenog, i u tom periodu zvanična Srbija je izgradila koncept rešenja koji je deo ove izuzetnosti.

Prema beogradskom projektu, trebalo bi (ponovo) izgraditi vertikalnu finansijsku komunikaciju kojom će se srpski novac (dinari) slati srpskoj banci na Kosovu iz koje će srpska ekspresna pošta isporučiti srpsku kovertu, u ruke srpskog primalaca.

Naravno, postoji rešenje koje je normalno i koje je bliže pojmu novca i njegovog opticaja – novac je obezličen i deetnizovan i promet novca bi po prirodi trebalo da prevazilazi etničke, državne, ideološke i bilo koje druge barijere da bi bio uspešan.

Ovo normalno rešenje jeste u tome da država Srbija koja želi da pomogne građanima Srbije na Kosovu za legitimne svrhe (humanitarne, promocija obrazovanja, zdravstva, kulture itd.) šalje novac u bankarski sistem plaćanja i da taj novac stigne u ruke primalaca, bilo preko bankovnih računa ili poštanskih pošiljki (privatnih ili javnih).

Ali ovaj se sistem Srbiji ne dopada, jer šteti principu „izuzetnosti“, odnosno ideologiji „izuzetnosti“. Novac mora biti srpski, srpska banka i srpska pošta, da bi stigao u srpske ruke primaoca.

3. Etnička odvojenost novca, banaka i pošte – odnosno finansijskog prometa – izgrađena je kao princip i u drugim oblastima, kao što su vladavina prava ili diplomatija.

U roku od nekoliko meseci zvanična Srbija je ponudila potpuno drugačiji pogled na planiranu rezoluciju o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN i odgovornisti za paravojni napad u Banjskoj na Kosovu.

Što se tiče Srebrenice, Srbija je iznela argument da u njoj nije izvršen genocid (uprkos svemoćnim presudama najviših sudova UN, odnosno presudama koje imaju punu vrednost u međunarodnom pravu). Argument je izgrađen sa različitih polazišta, ali koja dolaze do istog rezultata: Srbi nisu narod koji bi mogao da izvrši genocid.

Ovaj rezultat se postiže govoreći da su u ratovima bivše Jugoslavije ubijani i Srbi, da je Nemačka u Prvom i Drugom svetskom ratu ubila više ljudi nego što su ubili Srbi u Srebrenici i tako dalje do sve većih apsurda.

Ali, rezultat ovog diskursa je da, za razliku od Nemaca (koji su u diskursu odgovorni za holokaust), Turaka („odgovornih za genocid nad Jermenima“), u Srebrenici nije došlo do genocida, jer su Srbi „možda počinili strašne zločine, kao i drugi“, ali ne mogu da počine genocid.

Dakle, postoji osobina koja ne dozvoljava etničkom Srbinu da izvrši genocid, ali ta osobina ne postoji kod drugih naroda, čak ni sa mnogo većim kulturnim, političkim i ekonomskim razvojem na evropskom kontinentu, kao što su Nemci.

U slučaju Banjske, odnosno paravojnog napada koji je predvodio Milan Radoičić, dilema za zvaničnu Srbiju je da li se to može smatratiti nezakonitim činom kada se Srbin naoružava protiv kosovske vlade?

Ili, u kontekstu normi evropskih zakona (uključujući i one u Srbiji), može li se smatrati kršenjem zakona kada Srbin organizuje nasilne akcije protiv Kosova (Albanaca)?

Prošlo je sedam meseci od napada na Banjsku i Srbija je do sada akcijama izjavljivala da se protiv svake nasilne radnje primenjuju zakoni, osim ako je reč o nasilnoj akciji srpskog državljanina, koji oružjem tera pripadnike drugih naroda i država da poveruju da srpska izuzetnost postoji i da joj se moraju potčiniti. Srbija je to pokazala od prvog dana nakon napada paravojnih jedinica, proglasivši dan žalosti za poginulim pripadnicima paravojne formacije koja je napala Kosovo.

Državljanin srpske nacionalnosti koji komanduje ubistvom osam hiljada dečaka i muškaraca u Srebrenici ili onaj ko predvodi paravojnu akciju protiv Kosova ne može da čini nezakonita dela, jer brani pravo srpske izuzetnosti.

4. Dakle, ispada da u srpskoj izuzetnosti postoji potpuno odvojeno (da ponovimo – izuzetnost) tumačenje finansijskih zakona, presuda međunarodnih sudova i krivičnih zakonika koji su gotovo jedinstveni na evropskom nivou.

Portugalski državljanin neće tražiti bankomat etničkih Grka za podizanje novca. Državljanin Estonije neće zahtevati da odluke arbitražnih sudova važe samo ako se u njima kao osuđena ne pominju Estonija i Estonci. Austrijski državljanin neće zahtevati da se krivični zakon Austrije primenjuje svaki put osim u slučajevima kada austrijski državljanin, u odbranu austrijske kulture i istorije, puca iz revolvera i automatske puške svakoga ko negira superiornost Austrije i Austrijanaca nad drugim susednim narodima. Ali svi ovi izuzeci su potrebni u Srbiji.

Srbija je ušla u jamu, ne sada, već još od vremena nacionalističkog konsenzusa iz vremena Miloševića. Jama izuzetnosti nije samo prema susednim narodima, već, kako se vidi, i prema svetu u celini. Kao što se pokušavalo u tome da susedni narodi, makar i nasilno, prihvate realnost izuzetnosti Srbije i srpstva, tako se pokušavalo i čini se i danas da svet sebe sagleda očima srpske izuzetnosti.

Najbolju formulaciju dali su u raspravama Saveta Evrope pojedini srpski poslanici koji su ponovili vodeći diskurs u zemlji – politički i medijski – obraćajući se svojim kolegama u Savetu Evrope: „Kako se usuđujete da prihvatite Kosovo među vama? – što je manje više – „Kako se usuđujete da našim očima ne vidite Kosovo?“.

Duboka jama izolacije od stvarnosti u kojoj se Srbija nalazi i dalje se produbljuje; Srbija je ozbiljno zarila lopatu konfuzije u nove dubine. Ovo, naravno, nije dobra vest za Srbiju, a kao što se uvek dešavalo na ovim prostorima, nije dobra vest ni za njene susede.

5. „Izuzetnosti“ drugih nisu spomenute u ovom članku. Jasno je da one postoje kao pojava. Svaki put kada se spomene zločin koji je možda počinio naoružani Albanac na Kosovu sa ili u uniformi OVK, diskurs izuzetnosti na Kosovu, proglasiće da je „rat Albanaca“ (ili OVK) bio čist, stoga postoji gotovo biološka nemogućnost da Albanac počini zločine nad srpskim civilima.

Ili, kao i na Kosovu, svaki put kada se spomene zločin pripadnika hrvatskih oružanih snaga nad srpskim civilima, pokrenuće se diskurs izuzetnosti, što znači da se zločini Srbije ne mogu porediti sa eventualnim zločinima koje su počinili „oslobodioci“, za koje postoji vrhovno pravo da se ubijaju civili ako je namera dobra, što na kraju vodi ka legitimizaciji ubijanja civila.

Međutim, Kosovo je društvo koje i pored svih svojih trauma prolazi kroz suđenje nekim od vođa OVK. U njemu se ubijanje civila ne tretira ni od strane tužilaštva, ni od strane optuženih – kao posebno pravo. A ko sumnja u kulturu suočavanja s prošlošću u Hrvatskoj, možda je tokom ove sedmice video šefove države Hrvatske, ličnosti iz vlasti i opozicije, koji su sa cvećem u rukama otišli ​​u nesrećni logor Jasenovac i na groblje Roma koje je pobila hrvatska fašistička vlast tokom Drugog svetskog rata.

I zato se „izuzetnost“ drugih – na primer Albanaca i Hrvata – nije spominjala tako široko i duboko kao u slučaju Srbije. U Srbiji je ovo, nažalost, još uvek ne samo državni, već u velikoj meri i društveni projekat.

Izvor: danas.rs