Slovenački filozof Slavoj Žižek govorio je za nezavisni ruski portal Meduza o rusko-ukrajinskom ratu kao delu globalnog ideološkog sukoba, gde se Vladimir Putin udružuje sa drugim autoritarnim režimima kako bi stvorio novu, ultra konzervativnu osovinu globalne moći. Žižek priznaje da je pesimista i upozorava zapad da se ne uljuljkuje u osećaj moralne superiornosti. Neofašistički ideološki zaokret koji sada služi Putinovim imperijalističkim ambicijama nije specifično ruski problem, već studija slučaja o tome kako stvari mogu da krenu naopako kada se politička konkurencija svede na borbu među oligarsima. Ovo je sažeta verzija intervjua izvorno objavljenog na ruskom jeziku.
Podsetnik iz 1990-ih
Ne vidim nikakvu mogućnost da neki specijalni avion doveze Putina, Medvedeva i ostale u Hag, a da se Rusija pre toga ne promeni. Tako da, umesto da demonizujemo Putina trebalo bi da razmotrimo poreklo ove situacije i da se zapitamo u čemu je zapad pogrešio devedesetih godina prošlog veka, jer svakako nije nevin u svemu ovome.
Pogledajte paradoks Rusije iz Jeljcinove ere: dogovor između postsovjetske Rusije i zapadnih zemalja značio je da će Rusija biti priznata kao jedna od supersila, ali pod uslovom da se ne ponaša tako. Zapad je nastavio u oportunističkom maniru – „Hajde da iskoristimo priliku i oslabimo Rusiju“. Proces privatizacije u Rusiji otišao je u pogrešnom pravcu: nekoliko oligarha je krenulo da grabi i grabi sve velike prirodne resurse i dobili ste kapitalizam u svom najmanje produktivnom izdanju. Tako da mislim da su koreni ove katastrofe, koreni autoritarnosti, u Jeljcinovom periodu (uz sve simpatije prema njegovom zaista teškom položaju).
Uzmite Jeljcina 1993. godine, kada je izveo tenkove, granatirao parlament i proširio predsednička ovlašćenja: to je ono što većina ljudi želi. U tome sam pesimista – zaista mislim da ljudi zapravo ne žele punu demokratiju. Potpuna demokratija znači veliku odgovornost. Ljudi žele režim koji nije teroristički, gde se možete osloniti na vladavinu zakona, ali režim u koji možete verovati, koji barem ostavlja utisak da zna šta hoće. I zato je ono što se sada dešava sa Rusijom rezultat Jeljcinovih godina. Putin nije stvorio taj poredak – on ga je samo preuredio.
Do katastrofe je došlo jer je politički pluralizam prerastao u sukob između oligarha. Nije to specifično ruski proces. Šta mislite da se sada dešava u Americi? Ljudi poput Džefa Bezosa ili Ilona Maska u izvesnom smislu su takođe oligarsi. Sada vidimo da neki bliski saveznici napuštaju Putina i svađaju se među sobom. Ovo je izuzetno opasan trenutak, ali ja apsolutno nisam protiv Rusije kao države ili protiv njenih građana. Sve je to jako tužno. Nominalno „politička“ borba za vlast poprima oblik sukoba između oligarha i to prilično otvoreno. Evgenij Prigožin napada ministra odbrane Šojgua. Ozbiljna država ne može sebi da dozvoli da plaćenička grupa priča kako je najefikasnija grupa na frontu itd. To je opasno i jako me brine.
Jezik neprijateljstva
Druga stvar koja me brine u vezi sa Rusijom jeste ono što mi govore neki moji prijatelji: „Slušaj, ne shvataj previše ozbiljno sve te stvari o izopačenim zapadnim vrednostima, LGBT+, sodomiji, satanizmu, šta god. To je samo ideologija. To nema veze. Rusija u stvari samo hoće komad Ukrajine.“
Pa da li je baš tako? Ne potcenjujte materijalnu snagu ideologije. Pogledajte nacizam. Antisemitizam kao ideologija je izazvao strašne praktične posledice. Tragedija je u tome što je Nemačka koja je već gubila rat sprovodila holokaust do samog kraja. Pojedini visoki zvaničnici poput Alberta Špera pokušali su da ograniče njegov domet, s predlogom da se, umesto da se Jevreji ubijaju, svi sposobni muškarci pošalju na rad itd. Ali preovladala je tvrda linija i bojim se da ne mogu da prihvatim tu pragmatičnu tezu da se sve svodi na materijalnu moć ili komad teritorije. Naravno, ljudi su većinom cinici. Ne shvataju ideologiju ozbiljno. Ali ona svejedno radi, bez obzira da li vi verujete u to.
Jedinu kritičku primedbu koju imam na Ukrajinu jeste to što mi njihova glavna poenta, „Mi branimo evropsku civilizaciju od varvarskih hordi“, liči pomalo na Aleksandra Dugina kada govori o „ruskoj istini“ i držanju Evrope na distanci. Pogledajte Sjedinjene Države, gde levica i desnica komuniciraju jezikom nasilja. Amerika je na ivici građanskog rata. Većina republikanaca ne smatra Bajdena legitimnim predsednikom. Tramp je nedavno rekao da je u borbi za slobodu (kako je on razume) dozvoljeno kršiti ustav. Dakle, upravo kao levičar kažem, ne igrajte se vatrom. Imamo globalnu krizu, sa globalnim ideološkim sukobima koji nemaju nikakve veze sa „evroazijskim vrednostima“ ili „zapadnom dekadencijom“.
Sad ću reći nešto strašno. Uz sve ono što sam napisao protiv Putina, jednom je rekao nešto zbog čega sam skoro osetio naklonost prema njemu. Povodom jednog jevrejskog praznika, rekao je da Rusija želi da izgradi multikulturalno društvo u kome bi Jevreji, muslimani i budisti mogli da imaju svoje mesto. To postavlja Rusiju kao multikulturalnu državu umesto „normalne“ nacionalne države i mislim da bi Rusija zapravo trebalo da gradi svoj identitet u tom pravcu. To bi trebalo da bude istočna verzija Evropske unije. Mogla bi da bude centralizovanija od EU, moram da kažem da mi se i ovo skoro dopada, jer da bi bila efikasna, samoj EU je potrebno više kooperativne centralizacije – ne samo da bi bila u stanju da odgovori na rat, već da bi rešavala ekološke krize, probleme imigracije, zdravstva i tako dalje.
Dakle, ne mislim da Rusija treba da postane nacionalna država zapadnog tipa. Čak mislim da je možda bila greška pustiti da se Sovjetski Savez raspadne. Da budemo jasni: bilo je previše kulturalnih razlika u odnosu na zemlje poput Letonije i Estonije. Okej, pusti ih da idu. Ali drugi delovi su mogli biti uklopljeni u pluralistički model. Tu vidim propuštenu priliku. Umesto toga, pogledajte ko su danas glavni saveznici Rusije. Kina (uslovno), pa Iran i Severna Koreja. To je veoma zabrinjavajuće.
Ako se jedna zemlja previše oslanja na svoje prirodne resurse, izvoz nafte, hranu ili žitarice, to je čini inertnom i može otvoriti put novim oblicima kolonizacije. Ovde imamo Ukrajinu i njenu borbu za slobodu. Mi to podržavamo. Savršeno, ali da li je zapad ovde istinski nepristrasna strana? Hajde da vidimo šta se dešava u Ukrajini, politički i ekonomski. Pročitao sam da je jedna trećina najboljeg zemljišta u privatnim rukama ili u vlasništvu neke od zapadnih kompanija. To je zapadna ekonomska kolonizacija.
Pronašao sam video snimak Vladimira Zelenskog kao voditelja ruskog novogodišnjeg TV programa. Bilo je to 2013, još je bio komičar. Taj video prikazuje idiličnu sliku Ukrajine kao posebne države u kojoj ljudi govore ruski bez ogorčenosti i svi se lepo slažu. Tragedija invazije je u tome što je uništila tu mogućnost. Ali opet, uprkos svemu, Rusija nije jedinstveno ostrvo zla u svetu. To zlo se širi svuda.
Ruska ideologija u potrazi za saveznicima
Kada je izbio rat, mnogi moji poznanici su potajno priželjkivali brzu pobedu Rusije. „Neko vreme ćemo negodovati“, mislili su, „ali sve će uskoro biti gotovo“. Ukrajinski otpor je za mnoge na zapadu bio iznenađenje. Drugo, postoji stara levičarska predrasuda da kad god se umešaju Evropska unija ili SAD ili Nato, mi moramo biti na suprotnoj strani. To je pogrešno. Pogledajte Drugi svetski rat, kada su staljinistička Rusija i zapad bili na istoj strani. Iznenadilo me je koliko je levičara, posebno u Nemačkoj, sa vulgarnom, pragmatičnom arogancijom govorilo o ratu i o tome kako će on uticati na njihov životni standard.
Mislim da ima prostora za neku vrstu pregovora, a taj prostor je stvorila podrška zapada. Bez te podrške Ukrajina bi odavno pala. Ta stabilizacija obesmišljava rat i sada imamo paradoks: uspešni ukrajinski otpor stvorio je prostor za mogući kompromis, pregovore i mir. Zapadni levičari me stalno napadaju kao „dvorsku ludu kapitalizma“ itd, ali evo: relativno uspešan ukrajinski otpor otvara prostor za moguće pregovore.
Možda Rusija ne želi samo komad zemlje već kontinuirano, postepeno širenje. Ovaj ekspanzionizam se neće dobro završiti. Rusija je dovoljno velika zemlja da može da napravi korak unazad. U suprotnom, to će otvoriti vrata novim populistima. Ko je najpopularniji inostrani političar u Ukrajini? To je premijer Poljske – zaštitno lice novog konzervativizma, tendencije koja postaje sve jača zahvaljujući neverovatnoj gluposti levice.
Mogao bih naširoko da pričam o greškama Ukrajine. Ali ona je napadnuta i pravo je čudo koliko Ukrajinci iskreno veruju u slobodu i koliko su spremni da se za nju bore. Pružajući otpor Putinu oni čine dugoročnu uslugu Rusiji. To je duboko traumatizovana, podeljena nacija, čiji je zvanični diskurs postao duboko pravoslavan: nema smrti već samo besmrtnosti, nema patnje već samo dužnosti. Većina ljudi u Rusiji je uplašena i njihova podrška Putinu i ratu nije iskrena.
Ideologija ljudi oko Putina i samog Putina sasvim je jasna: to je neofašizam. Oni ne koriste ovaj izraz, ali čitav okvir ruskih imperijalističkih pogleda – s pravom na agresivno širenje državnih granica, sa unutrašnjom politikom po meri oligarha itd – osnova je onoga što možemo nazvati neofašizmom. Rusija tvrdi da je anti imperijalistička sila, ali čak i ovo ima fašističke presedane, u propagandi koju je koristila Nemačka kada je okupaciju evropskih zemalja pravdala otporom britanskom i francuskom imperijalizmu. Japan je koristio istu retoriku u regionu Pacifika 1939.
Ako pogledate Lenjina pa Trockog, oni su se fanatično protivili ruskoj dominaciji nad Ukrajinom. Putin to odlično zna. Poslednji tekst Trockog bio je o Ukrajini. To je sjajan tekst, koji polazi od pitanja da li Ukrajina ima pravo da se otcepi od Sovjetskog Saveza kojim dominira Rusija? Odgovor Trockog je da, apsolutno. Ukrajina bi trebalo da ima više autonomije, a ako se i otcepi, pa šta? Zato imamo ono što zovemo „proleterski internacionalizam“. Državne granice naprosto nisu bitne. Sada, dok Ukrajina uklanja Lenjinove statue, Putin kaže da će Rusija pokazati svetu šta je „prava dekolonizacija“.
Ovo ukazuje na stvarnu opasnost. Putin i ljudi oko njega rade nešto prilično lukavo i opasno. Ne oslanjaju se samo na pravoslavne konzervativne mislioce poput Aleksandra Dugina i Ivana Iljina. Oni takođe koriste antikolonijalni levičarski jezik, govoreći svetu da nastupaju u ime svih potlačenih naroda u njihovoj borbi protiv kolonijalne imperijalističke dominacije. I to ima određenu privlačnost u nekim nacijama trećeg sveta. To vidim kao veoma zlokoban znak. Putinovo obećanje pluralizma, gde zemlje puštaju jedna drugu da na unutrašnjem planu rade šta hoće, osnova je njegovog dogovora sa talibanima u Avganistanu. Dogovor sa kineskim liderima je da im se pusti da rade šta hoće sa svojim muslimanima. Ali to nije anti imperijalna emancipacija: to je zapravo predlog novog neofašističkog jedinstva. Imam noćne more o tome da će se sve to povezati sa novom desnicom u SAD i zapadnoj Evropi i da ćemo dobiti anti liberalnu osovinu. Mislim da je to najveća opasnost.
Ko su novi članovi ove osovine? To su zemlje poput Irana i Severne Koreje. Rusija ostatku sveta nudi neofašistički model lažne međusobne tolerancije među autoritarnim režimima. Dugo to nisam ozbiljno shvatao. Dugin često govori o „ruskoj istini“ i kako je ona nespojiva sa „zapadnom istinom“. Ali sada kaže da je ruska istina apsolutna, božanska i globalno važeća. To je jako opasno, s obzirom na to da zemlje poput Brazila, Indije i Južne Afrike igraju dvostruku igru (mada mi je Lula draži od Bolsonara). Svi oni igraju na neutralnost poput Kine. Ali postoje sukobi u kojima kad kažete da ste neutralni znači da ste zapravo zauzeli određenu stranu. Upravo to se dešava kada kažete da ste neutralni po pitanju rata u Ukrajini.
Sprečiti zaokret ka još gorem
Postoje dva osnovna tipa fašizma. Prvi koji ironično nazivam „dobronamernim fašizmom“ može da se perpetuira na neodređeno vreme, budući da je suštinski izolovan. Takav je bio Musolinijev režim do kasnih 1930-ih – a zapad je sa Čerčilom i ostalima rado slavio Musolinija (ili Franka ili Salazara). To još nije bio ekspanzionistički fašizam. Ali onda je nastupio nemački brend fašizma, sa svojom logikom neminovnog rata i ekspanzionizma.
Između ove dve vrste fašizma Rusija je bliža određenoj vrsti nacizma, zbog te potrebe da se širi i stvara trajnu napetost. Otkud ta potreba? Jer fašizam nije tek puki oblik totalitarizma. Fašizam je način izmeštanja unutrašnjih antagonizama lažnom predstavom o solidarnosti. Rusija je ekstremno podeljena, nacija dubokih nejednakosti, rastrzana između siromaštva i oligarhije. Ali ako igrate na fašističku kartu nacionalne solidarnosti možete maskirati ovu heterogenost i mobilisati ljude. Ta upotreba nacionalnog vanrednog stanja tipično je neofašistička, sa upotrebom neprijatelja za konsolidaciju društva. Još uvek imam problem sa izrazom „fašizam“, zahvaljujući lenjosti levičara koji pominju fašizam svaki put kad vide nešto što im se ne sviđa. Ali Putinov naglasak na patriotizmu i jedinstvu u velikoj meri jeste fašističko iskušenje.
Ali uz sve ludačke izjave koje nam stižu iz Putinove propagandne mašine – da nema smrti već samo besmrtnosti itd – Kremlj povremeno pragmatično menja svoj diskurs. To nije razlog za neki naročiti optimizam, jer se otvara pitanje ko bi mogao da zameni Putina. Mogu da zamislim režim koji bi bio još suroviji, pa nam je bolje da budemo strpljivi i oprezni da ne bismo dobili nešto još gore.
Svakako ne želim da slušam pokliče zapadnog trijumfalizma: „Uništite Rusiju, uništite Putina“. Ovde se radi o opstanku Ukrajine kao autonomne suverene države. To bi bilo dobro i za Rusiju dugoročno gledano, iskreno to mislim. Dakle, prvo: Ukrajina mora da preživi. A drugo, što se tiče zapada, hajde da se ne igramo zamišljene moralne superiornosti. I mi na zapadu smo u krizi – u stanju trajne, ali jalove samokritike. Ako ne postane stvarna i produktivna gotovi smo.
Meduza, 03.02.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 15.02.2023.