Teško je naslutiti epilog današnjeg dana, ali ustanak je u toku. Generalni štrajk je ideja koja vodi povratku vitalnih funkcija ovakve Srbije. To bi bilo saglasno sa okolnostima da je ovo društvo u hropcu koji je već najavio socijalnu smrt. Na ulice se vratio duh pobune koji bi mogao da zaustavi i ukloni mračnu silu a ona surovo ugrožava sve što ima smisla. Otporom se brani pravo na život i to se konačno mora učiniti.
Danas bolesni opsenar vodi svoje srednjeprstaše u Jagodinu na marveni vašar, želeći da tamo pred mobilisanim kmetovima, sve sa Karleušom, povrati bar malo od izgubljene hrabrosti. Tačno se zna o čemu će im besediti, on uvek drži jedan te isti govor. Oni koji se zateknu u tom toru moraju da ostanu do kraja. Čitavi odredi sivonja čuvaju privedene nesrećnike da ne uteknu.
Odatle i sa sličnih skupova očajnika svakako treba bežati, ili ih izbeći ranije. Možda je ovaj u Jagodini jedan od poslednjih. Jedan bi morao da bude takav, ostaće malo onih koje je moguće staviti na ponižavajuće muke. I oni se više ne boje a i nemaju čega. Sve što su imali izgubili su zbog nepotrebnog straha, sad tek vide da je njihovo božanstvo sačinjeno od slame i blata.
To je neki miting slabe nade da je nešto od istinske moći zaista ostalo. Ona je nestala u otkrivanju jednostavnog uvida: taj je podbuli nasilnik uvek bio beznačajan, njegova sila nastala je zbog nedostatka saznanja o njoj. Beznačajnost i praznina su obuzele sve oko nas i nas u tome, ništa nam nije pomoglo da dokučimo kako takva ništavnost gospodari nad ljudima. A njima je nedostajalo samo malo hrabrosti. Da pitaju: ko si ti, šta radiš ovde i odakle si došao? Odgovor su dali studenti. Bili su samo deca kad je on uzjahao, a sada su mu rekli: tebe nismo ništa pitali. Nisi nadležan, nevažan si!
On će još pokušavati da negira svoju nebitnost, jer je već u suštini niko i ništa. To je posebno opasno stanje u poslednjoj fazi razvoja larve, zato i preti studentima da će upotrebiti „sredstva državne prinude“, kad oceni da je vreme za to. Kako stvari stoje, vreme mu je, ili ga uopšte neće imati.
Juče je Valentina Reković napisala otvoreno pismo Udruženju psihijatara Srbije, sa molbom da važnog pacijenta ti pospani ljudi uzmu pod svoje, dok ne izazove veliku tragediju. To bi značilo da njega treba što pre razvlastiti od nadležnosti nad sredstvima državne prinude. To je posao koji je valjalo davno uraditi, policija i vojska svakako moraju da budu zaštićene od ludačkih ideja i odgovarajućih operativnih naredbi.
Svi su pozvani danas da obustave rad i započnu generalni štrajk. To je akutna verzija građanske neposlušnosti, nenasilnog otpora koji neumitno zahvata sve slojeve društva. Osim mafijaškog krema, batinaške rulje i fanatizovane posluge. Državne službe će raditi, ali odluku ustanika da se zaustavi ono što je moguće – nije moguće osporiti.
Naprednjaci su sebe pozvali da odžive dan, da toče benzin do vrha, voze se dužim putem, idu na skupe ručkove, piju najbolja vina, pazare sve što je najskuplje i tako omoguće da ništa, do čega je njima stalo, ne bude zaustavljeno. Uz krvavi srednji prst, kao falusni predmet bratske solidarnosti i posebne verzije intimnosti među njima. To im je umesto himne i zastave ostalo kao simbol posle 12 godina vladavine, kolektivni opsceni udar na građane.
Naprednjački duh je na samrti, iako je već bio vidno sakat, njihovo mahanje ručnim kitama nailazi na nadmoćno i duhovito, potpuno urnebesno satiranje na mrežama. Pokazalo se da je njihova kreativna nemoć bez granica i već nekoliko dana uveseljava narod i pokazuje svu lomnost i rasulo u slabom umu koji ih vodi.
Današnja akcija burne neposlušnosti jeste ozbiljna generalna proba za nešto još ozbiljnije što uskoro neizbežno dolazi, ono što će oterati hulju u ilegalu ili bolnicu. Ali, on je zapretio studentima da neće dozvoliti njihovu akciju planiranu za 27. januar, jer mu strašno liči na Majdan, ne pamteći dramatične rasplete iz srpske istorije. Studentski sat odbrojava do dana koji su oni odredili kao važnu kotu pobune.
Lepo mu je rečeno: mi ne rušimo državu nego tebe. Država nisi ti nego mi.
U Beogradu se danas spremaju brojni protesti kao masovni akt neposlušnosti i jasnih poruka: ne slušamo mi tebe nego ti slušaj nas. Mi nismo tvoji radnici, ti si uposlen kod nas. Opasna si štetočina i lupež, otpustićemo te!
Neće biti njegovih izbora, prelazne vlade i pregovora sa njim. Ni o čemu više nema razgovora. To opozicija nije razumela a studenti jesu. Ulica je jedino mesto za poštene izbore, sve dok na njima ne bude srušen.
Generalni štrajk je nenasilni otpor koji ljude oslobađa straha i strahovlade, putovanje do kraja koje nije moguće zaustaviti nikakvom silom.
Peščanik.net, 24.01.2025.