Predsednika muče studenti. Nije ni prvi ni poslednji, studenti su uvek imali neku svoju kolektivnu volju, nepogrešivi sistem vrednosti kada treba ustati protiv nepravde, u raznim društvenim sistemima, u raznim državama, u raznim istorijskim okolnostima. Nevolja sa predsedničkom mukom je, međutim, u tome što studenti nisu neko ko se kupuje. Nisu neko ko je funkcionalno nepismen, spreman da prigrli besmislena obećanja (o jeftinim stanovima, na primer). Nisu neko koga možete umiriti dozom populističkih gluposti, ili predstavljanjem realnosti kao da predsednik „daruje“ nešto što je prethodno (obično na silu) od njih uzeo (kao što čini deo penzionera). Studenti imaju svoje zahteve, koje neće prigodno zaboraviti kako ne bi dizali buku preko određenih decibela nakon kojih se bude službe bezbednosti (kao pojedini sindikati u prosveti ovih dana).
Studenti dakle misle svojom glavom, kreativni su i mladi (pa da upotrebimo stereotip da su samim tim i buntovni po prirodi). Oni znaju šta je istina i umeju da je jednostavno i direktno prenesu velikom broju onih koji ih slušaju. Još važnije, za njih je čovek koji laže – samo čovek koji laže. Nije važno da li je na vlasti, da li pati od mesijanskog kompleksa i da li je u njegovim rukama moć da njima, ili njihovim roditeljima, bakama i dekama, dodatno zagorča ovaj već ne baš prijatan život. Kada vas vode principi, to je istovremeno i adrenalin da nastavite po svaku cenu ali i šamar koji vas trezni svaki put kada vam se predoče neke lažne alternative, sa ciljem da vas otupe i pasiviziraju.
Kako protiv nekoga kome je stalo do pravde i časti? Na koga ne deluju koruptivne mere i pusta obećanja? Nisu naravno studenti prvi koji ne reaguju na uobičajene ponude vlasti kako bi utihnuli. Taktike su već razrađene. Pa onda ispada, prema SNS-u, predsedniku i tabloidima, da među studentima nema Srba. Sve su to neki tamo Hrvati. Ili ako i ima Srba, oni su strani plaćenici. Ko ih plaća? Široka je paleta bezumnih odgovora na to pitanje – od špijunskih službi sa Kosova, iz Albanije, Hrvatske, preko valjda svake nacionalne ili druge grupe u regionu koja je targetirana zbog svoje različitosti. Predsednik doduše ima i drugačije momente, pomirljive, kada ne preti razbacivanjem studenata po ulici od strane Kobri, već „očinski“ savetuje da se studentski protest (koji se inače u njegovoj glavi osipa i samo što se nije raspao) završi mirno. Ili… To „ili“ se neće javno izgovoriti, ali možemo da vidimo danima unazad kako izgleda u praksi. Batinanja i gaženja, od navodno gnevnih građana kojima baš mnogo smeta što tamo neko protestuje. Patetične priče koje se plasiraju sa te strane upućene su isključivo onom delu Srbije koji živi u totalnom medijskom mraku, do kojeg ne dolazi nijedan zrak svetlosti koju su rasuli studenti. Ti ljudi nisu samo funkcionalno nepismeni (bilo bi glupo tako uopštavati stvari). Oni su u nekom svom filmu koji je sinhron sa haosom u predsednikovoj glavi, na istoj su frekvenciji sa njim i istinski misle (koliko god da je običnom čoveku smešno kada tako nešto pomisli) da je Vučić taj koji će sačuvati Kosovo, da će se bez njega Srbija raspasti, da jednostavno nema budućnosti bez „odabranog“. Da, baš tako kako i sam Vučić misli o sebi. Tu su naravno i oni drugi, koji su interesno previše povezani sa vlastima, pa u vremenu nakon SNS-a koje dolazi sebe vide u zatvoru, ili su makar svesni da su previše nesposobni da održe komotne pozicije na kojima su se našli kroz partijsko sluzavo uklizavanje u fotelje…
Međutim, uopšte nije važno da li su ljudi koji napadaju studente i gaze ih po ulici članovi (i simpatizeri) SNS-a, ili nisu. Dobro, važno je donekle zato što iza nekih od tih krivičnih dela potencijalno stoje lica imenom i prezimenom kao podstrekači i organizatori. Ali uopšteno gledano, nije važno. Za sve što se dešava, kriv je Vučić i zvanična retorika njegovih političkih satelita. Mržnja koju seju može se donekle porediti sa devedesetima i zloglasnom propagandom RTS-a i državnih medija. Ona je dugotrajna, sistematska (iako ponekad tako ne izgleda, jer su izjave mržnje stihijske i raznovrsne – ali su uvek koordinisane i izričito ili prećutno odobrene iz istog ideološkog centra) i isključiva. Kako drugačije komentarisati „lojaliste“ i fizičku, oružanu borbu koja nam je veoma nesuptilno servirana kao realna opcija ako nastavimo da budemo nepokorni. Drugi faktor je nekažnjivost. Ima među kriminalcima koji gaze i prebijaju ljude onih koji to čine iz jednostavnog razloga – znaju da za tako nešto neće odgovarati. Koliko puta smo videli (ili sami bili žrtve) nasilja na ulicama, u saobraćaju, na najrazličitijim javnim mestima? Sistem je dao „kapuljačama“ toliku moć, da sami kroje pravdu znaju da na nasilje koje čine neće biti odgovoreno nasiljem, da nema policije koja brani građane od nasilja, da će možda odležati malo u pritvoru a onda dobiti kartu za besplatan izlazak iz zatvora. Kao u Monopolu, jer je to igra koju vlast igra sa nama. Samo što varaju, pa su oni istovremeno i banka i vlasnici svih parcela i svih kartica „Šansa“. Onaj ko je podoban, dobije i parcelu i karticu za izlazak iz zatvora. Onaj ko nije podoban, plaća banci (državi) za svako polje na koje stane. Nekada novcem, nekada životom. I tako u nedogled, kako sa malim beznačajnim prekršajima, tako i sa ozbiljnim krivičnim delima. Ljudi koji počine krivično delo, a da ne osete ni vaspitnu meru kada se to delo otkrije i kada javnost o tome bude detaljno upoznata (samo primera radi, setite se – iz ove perspektive praktično banalnog – primera desetine hiljada botova) svakako dobije dodatnu hrabrost da u svet kriminala zađe dublje – u ime države.
U ime države, koja je poistovećena sa partijom (jedna partija, jedna zemlja, jedan vođa – deluje poznato, zar ne?) aktivne su i takozvane službe bezbednosti. Koje eto nemaju druge poslove ovih dana nego da prate i zovu na zastrašujuće „prijateljske“ razgovore studente, ali i druga lica koja im se učine dovoljno relevantna. I ovo je samo jedan od načina zastrašivanja, naročito kada se uzme u obzir tradicionalna povezanost službi sa kriminalom (setite se tona kokaina koji je posle 5. oktobra otkriven u sefu DB-a – znamo li 25 godina kasnije odakle se tamo zatekao i kome je bio namenjen?) i nepodnošljiva lakoća kojom službe mogu da učine da neko nestane sa lica zemlje, ove pretnje bi morale da budu shvaćene podjednako ozbiljno kao prebijanja i gaženja. Nije čudno što je BIA uvučena u politiku. Čudno bi bilo, znajući pomenutu predistoriju, da se nije pojavila. Jer, službe bezbednosti su senka režima. Što samo po sebi ne govori ništa ni o službama, ni o režimu. BIA je kameleon koji će se sutra priljubiti uz neki drugi režim, bilo koga ko dođe na vlast, jer drugačije ne ume da funkcioniše. Ali samo prisustvo BIA na ovaj način je donekle i zabavno. Zamislite analitički um koji iskreno misli da je važno privesti studenta, jer inače ovaj može da uruši celu državu. Kada studenti postanu pretnja po bezbednost države, jasno je da nešto mnogo nije u redu sa tom državom. A angažovanje BIA je zabavno jer je to u suštini ne samo priznanje studentima da nešto rade kako treba, već je i priznanje nemoći i straha vlasti, koja vadi svoje poslednje adute iz rukava da zastraši one koji se ne mogu zastrašiti.
Ako posmatramo sve ovo zajedno, moguće je izvesti samo jedan zaključak. U osnovi protesta svih koji u njemu učestvuju (ne samo studenata) jeste bunt zbog toga što je u Srbiji ljudski život postao jeftin, pre svega zbog korupcije i nezajažljivih apetita ljudi na vlasti i onih bliskih vlastima. A vlast nam svojim postupanjem do sada samo pokazuje kako smo svi mi koji se bunimo zapravo – u pravu. Jer kroz njihov narativ, kroz sve direktne i skrivene pretnje, kroz najavu da će batinašima i ubicama dati odrešene ruke da orgijaju po protestima studenata i građana, samo se praktično pokazuje kako im bezbednost i životi građana nisu bitni. Na studentskim protestima 1996/97. (daleko od toga da ih poredim sa ovim danas) postojala je praksa policije da napravi „sačekušu“ malim grupama studenata nakon što se protest završi, ili kada se iz bilo kog razloga izdvoje iz glavnine grupe koja protestuje, pa da ih malo maltretiraju. Legitimisanje, uobičajena pitanja „šta ćeš ti u Beogradu?“, vređanja studenata, primoravanja da se čeka i po pola sata pored marice dok se vrši „provera identiteta“, pa do onih „očinskih saveta“ da bi trebalo da se uhvatimo knjige i manemo politike, za naše dobro. Zašto ovo pominjem, bez namere da na bilo koji način stavim znak jednakosti između jednog i drugog trenutka u istoriji? Zato što danas toga nema – uniformisana policija stoji po strani, maskirani napadači ne legitimišu nego biju i gaze. Danas pesnicama, palicama i kolima, sutra – jasno je rečeno da im je to već unapred oprošteno – oružjem. Stvara se zbog toga intenzivno ista lažna atmosfera netrpeljivosti velikog broja građana prema protestima, ali ovoga puta ne da bi se protesti uzdrmali i učesnici pokolebali – već zbog toga da se nad učesnicima protesta opravda nasilje koje će uslediti kada neke „bezbednosne“ strukture na vlasti (ili među kriminalcima) odluče da je pravi trenutak da se to učini.
E toga još nije bilo.
Kako pomoći studentima? Možemo pisati, potpisivati peticije, pričati u medijima, pričati komšijama, prijateljima, pronositi malo dalje u medijski mrak šta se ovde zaista dešava. Ali čini mi se da su sada najvažnije dve stvari. Najpre, pričati sa studentima i kroz konkretne savete ih ohrabrivati, donositi im ono što nedostaje na blokadama, biti tu u organizacionom smislu i kao svaki vid podrške. Drugo, biti za njih (uz njih) fizički na ulici. OK, blokade su njihova stvar i nećemo „osvajati“ fakultete u njihovo ime. Ali na šetnjama i protestnim skupovima nema njih i nas – svi smo samo jedna ideja o boljoj Srbiji, bez politika koje nas sada (i bukvalno) ubijaju i koje nam ne daju nikakvu budućnost. Što nas je više, manje šansi imaju kriminalci koji vrebaju priliku da vređaju, provociraju, upotrebe silu kako bi izazvali reakciju.
Mnogo je, međutim, složenije pitanje kako pomoći nama samima. Treba slušati studente koji poručuju na svojim skupovima: GENERALNI ŠTRAJK. Jednostavna strategija, stane u dve reči, a veoma je efikasna – toliko moćna, da verujem da i predsedniku i njegovim najbližim (najlojalnijim) saradnicima krenu leptirići u stomaku (ovo sam napisao politički korektno, po potrebi zamislite i neki drugi deo tela) kada pomisle da bi neko mogao da je realizuje. Generalni štrajk je osnova solidarnosti oko neke ideje, potpuno je legalan (čak i prema našem praistorijskom Zakonu o štrajku) i stvara predivnu priliku da se na puno mesta širom Srbije okupe svi oni koji ne žele Srbiju kakva je danas i ne vide njenu budućnost u politikama koje se sada sprovode.
I dok neki sindikati ponovo pokazuju zašto više niko sindikatima ne veruje, pa stavljaju „moratorijum“ na štrajk u prosveti (pri tome se strašno ljuteći na kritičare takvih postupaka, kao da mogu da stave moratorijum i na razmišljanje) ja mogu samo da kažem: ne slušajte one koji su stavili moratorijum na čast i integritet, u pokušaju da stave moratorijum na zdrav razum. Njihovo mesto je u istoriji i iskreno se nadam da će tamo završiti, na stranicama kojih se retko ko doseti. Ima i među sindikatima i među svim radnicima onih kojima je dosta prodaje sudbinski važnih interesa zaradi ostanka manjeg broja „sindikalaca“ u udobnim foteljama iz kojih nas gledaju sa visine, jednake visini iz koje nas posmatra vlast. Oni koji imaju imalo morala i znaju vrednost civilizacijskih borbi za slobode koje su danas ugrožene, poslušaće studente.
Peščanik.net, 17.01.2025.