U oktobru 2014. jedan dron leteo je nad fudbalskim stadionom Partizana (nekada stadion JNA). Utakmicu su igrali Srbija i Albanija. Ceo taj dan grad je bio kao pod opsadom: jake policijske snage bile su na ulicama. Nad gradom su patrolirali avioni. A ipak se uveče, uprkos strogoj kontroli, iznad terena pojavio dron i na dronu albanska zastava.
Brujali su danima mediji o tom incidentu. Iako se u stvari ništa nije dogodilo. Srbiju je napao dron s albanskom zastavom – tako se sve predstavilo. U vestima je stajalo i da je dronom upravljao brat predsednika Albanije. U simboličnoj ravni, igralište je stajalo kao Kosovo, a dron i krpa na njemu videli su se kao albansko otimanje Kosova.
Osam godina kasnije, dronovi su ponovo napali Srbiju. I opet su leteli domaći borbeni avioni, i opet ništa. Dobro, nije ništa, na kraju je, kaže se u vesti, jedan dron ipak srušen. Naravno, nije ga srušio avion. Nećemo ovde o tome kako se ruše dronovi. Zanima nas ovdašnja fascinacija dronovima. Ako ne baš i uvreženi strah od njih.
Čitalac se mršti: pa Rusija u Ukrajini upravo brutalno demonstrira kako dronovi mogu biti razorni. Istina, ali su to neki drugi dronovi (recimo, iranski). Ovi dronovi što lete nad Srbijom u poređenju s tim drugim dronovima, zaista su igračke. Zna sve to i Vučić, i kaže – smejaće mi se… ali zar da pustimo da neko špijunira kasarne, uđe u hangare, broji metke, bombe, mine, granate…
Ne smejemo se, u čudu smo. Zar je to predsednik. Dobro, nije tako, odavno smo prestali da se čudimo. Evo, recimo, zašto bi neko rizikovao da izgubi makar i malu letelicu, igračku dakle, da broji metke, bombe, mine… kada će sve to lepo da naglas kaže Vučić: „Znate li da mi nismo imali u resursu 100 zolja? To je onaj ručni raketni bacač za jednokratnu upotrebu. Danas ih imamo desetine hiljada.“
Pored ovakvog Vučića, špijunske leteće igračke čisti su višak. Ali, sve to je manje bitno. Nas zanima taj strah od dronova, na fudbalskoj utakmici ili nad kasarnom, svejedno. Jer, u jednoj rečenici Vučić kaže dron, a u sledećoj priča o uništavanju gasovoda na dnu mora. I onda poveže te dve stvari tako što kaže da će se sad i on praviti naivan.
Reklo bi se – nesputani i krajnje hiroviti niz asocijacija. Delimično i jeste tako. Ali, namera ipak postoji. Mora se sejati strah i panika, pa ako se nema čime, onda dronovima. U pravu je Vučić, da nije tužno zaista bi bilo smešno. Čitava ta priča o dronovima – te odavno smo ih primetili; te nije moglo odmah da ih se ruši; pa sam ja potpisao i sad možemo da ih rušimo.
Izuzev ako nisu dronovi NATO-a. Jer ti dronovi poštuju sva pravila iz Rezolucije 1244 i iz Kumanovskog sporazuma. I to su još i skylark dronovi. A ovi što špijuniraju nisu, pa je neko mislio, kaže Vučić, da ćemo tako teže da utvrdimo čiji su. Ali mi znamo čiji su, samo se pravimo naivni, isto onako kako drugi izigravaju naivce jer tobože ne znaju ko je na dnu mora bušio cevi za gas.
(Ovde mora kratak komentar u vidu pitanja – a ko se pravi naivan kad kaže da ne zna ko je rušio u Savamali?)
Inače, skylark je ševa. Po ptici su nazvali dron. Mogao je Vučić nešto i o tome da kaže, kad mu već blude misli. Ševa kruži nad Srbijom, recimo. Ševa broji metke, bombe, mine, granate… u hangarima. A Vučić zna sve o ševi. Da izvini čitalac – u zdrav mozak.
Peščanik.net, 04.11.2022.