Srbija živi novu političku nenormalnost, kaže novinar i satiričar Zoran Kesić u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE).
Kesić zajedno sa ekipom Njuz neta poslednjih sedam godina radi televizijsku humorističku emisiju “24 minuta sa Zoranom Kesićem”. Između ostalog, za RSE govori o tome da li se publika danas smeje istim stvarima kao nekada i da li ga kontaktiraju političari.
RSE: Da li je teško danas, u vreme korona virusa, nasmejati ljude?
Kesić: Nekako smo se već navikli svi na tu popularnu novu normalnost, tako sad nije prisustvo korone nešto što je od juče i da su svi šokirani time, pa da nam je to jedina tema. Nije. Čak i u aprilu, maju, kada je bio onaj lokdaun, imali smo sjajne epizode kojima smo uspevali da nasmejemo ljude, a tad nam je korona zaista bila 90 odsto tema u emisiji.
‘Posto je bizarnost politike u ovoj zemlji takva da je konstantno tema.’
Sada se njom ne bavimo toliko. Imamo razne druge naše uobičajene političke teme i koliko vidim, uspevamo da nasmejemo ljude jer prosto je bizarnost politike u ovoj zemlji takva da je konstantno tema. Mislim da je to veća korona, već godinama, od same korone, taj virus političke demagogije i floskula kojima smo svaki dan izloženi. Tako da se mi trudimo da radimo naš posao nezavisno od toga da li je napolju korona, kuga ili ptičji grip. Fokusirani smo na teme od kojih nam život zavisi i trudićemo se malo više da posvetimo pažnju ekologiji, zagađenju vazduha u srpskim gradovima, najviše u Beogradu, jer to je nešto, čini mi se, što prolazi ispod radara, a možda je i opasnije od samog virusa.
Spas u rubrici ‘Ova soba je moj karantin’
RSE: Na početku vanrednog stanja u Srbiji počeli ste jednom interesantnom rubrikom
– ‘Ova soba je moj karantin’. Videli smo sjajne ljude koji su nastupali, šta vam je pokazala ta rubrika?
Kesić: Ja moram da priznam da je ta rubrika bila iznuđena okolnostima u kojima mi nismo više mogli da dovedemo uživo bendove u našu emisiju, pa smo onda pribegli potezu da sami gledaoci prave naš program, barem delimično, ali se ispostavilo da je to jako zabavno i živopisno. Nekako je ta rubrika i nama dala energiju u tim teškim danima, kao autorima, da pregrmimo tu zatvorenost u naše stanove i okolnost da preko Zuma i Skajpa pišemo emisiju, što za nas nije normalno da ne sedimo zajedno u redakciji. Nekako nas je spasila ta rubrika, nas koji pravimo ovu emisiju, a vidim i gledaocima je jako prijala jer je pokazala koliko po nekim kućama, stanovima, iza prozora, ima kreativnosti, mladosti, energije, želje da se pokaže ono što se zna. Ne mogu da kažem da bismo voleli ponovo da je vidimo, jer videćemo ako nas ponovo zatvore, ali uvek su tu ti naši talenti, pa nek za svaki slučaj naštimuju instrumente.
RSE: Koje su danas teme koje vas, kao autore emisije koja je vrlo gledana, preokupiraju, zaokupljuju?
Kesić: Naše teme su uvek iste, zapravo. Već ovih sedam godina koliko postoji naša emisija, ja shvatam da su naše teme uvek iste, a to su uočavanje laži, foliranja, demagogije, spinovanja, razotkrivanje medijske manipulacije, ukazivanje na tehnike kojima se sprovodi laž putem medija. Mi se sve vreme bavimo tim, a nikako da prestane da nam stiže materijal. To je problem. Dakle, mi se uvek bavimo istim stvarima, samo na različite načine, tako da tih naših tema ima, hvala bogu, za nas kao satiričare konstantno. To je loše za nas kao građane, ali iste su teme. Ono protiv čega se bori naša emisija već sedam godina su laž, zaglupljivanje, melodrama, patetika, foliranje. To su naše teme.
‘Već ovih sedam godina koliko postoji naša emisija, ja shvatam da su naše teme uvek iste, a to su uočavanje laži, foliranja, demagogije, spinovanja, razotkrivanje medijske manipulacije, ukazivanje na tehnike kojima se sprovodi laž putem medija. Mi se sve vreme bavimo tim, a nikako da prestane da nam stiže materijal. To je problem.’
Dan mrmota
RSE: Da li se nešto promenilo u odnosu na neku situaciju od pre, na primer, petnaest ili dvadeset godina i da li je danas u takozvanom društveno-političkom smislu drugačije ili je isto, kao nekakav Dan mrmota?
Kesić: Pa čini mi se da je sve gore i gore u medijskom smislu. U mom osećaju, zanemarimo sada moje profesionalno bavljenje televizijom, u mom osećaju kao televizijskog gledaoca, kao konzumenta medija, kao čitaoca novina – ja osećam da se sve više i više nerviram, vređa mi inteligenciju način na koji se prenose vesti, od čega se pravi vest i kako se narod zamajava, kako mu se umesto vesti podvaljuje kao mamac ‘klikni samo na ovo da bi video nešto neverovatno, što će se otkriti u tekstu kada klikneš’, a u tekstu se ne otkrije ništa.
Dakle, vest više nije vest. Vest je mamac, prokleti mamac za konzumenta, izmet upakovan u šareni papir, ti se polakomiš za tim šarenim papirom, kad ga otvoriš vidiš da je unutra izmet. Ili čak nije ni izmet. Nema ništa.
‘Ceo taj krug je povezan. Predsednik države, ministri, lokalni moćnici, mediji, koji ponavljaju stalno iste mantre, jer ti tačno vidiš da oni imaju dnevnu mantru, dnevni zadatak, i stalno se ponavljaju iste fraze.’
Potpuno se sve pretvorilo u neki odvratni konzumerizam gde uopšte nije bitno šta se dogodilo nego da prodaš, da prevariš, da nagovoriš čitaoca i gledaoca samo da gleda, samo da čita, samo da klikne. To se koristi, naravno, u manipulativne svrhe. Problem je što obični građani koji nisu iz sfere novinarstva to možda i ne primećuju i lako to progutaju. Ali mi koji se bavimo tim poslom, zaista nam je odvratno.
I sve je teže parodirati tako nešto, jer je samo po sebi gnusno. Ceo taj krug je povezan. Predsednik države, ministri, lokalni moćnici, mediji, koji ponavljaju stalno iste mantre, jer ti tačno vidiš da oni imaju dnevnu mantru, dnevni zadatak, i stalno se ponavljaju iste fraze. Jedan dan to je dehumanizacija, pa svi kukuriču sa svih televizija o dehumanizaciji. Onda sledeće nedelje je nešto drugo. I ti shvatiš da si ti konstantno bombardovan nečijom agendom, a ne znaš čija je, ne znaš koji su to likovi iz senke. Mene samo zanima koji je to kreativni tim koji smišlja to, te sve stvari kojima nas zamajavaju.
Eto, to je ono što me nervira. I čini mi se da nikada nije bilo toliko gnusno u tom smislu medijske manipulacije.
Gorki humor
RSE: Svojevremeno je proslavljeni fudbalski trener Bora Milutinović, kada je posle nekoliko decenija posla po svetu posetio Beograd, u jednom intervjuu rekao da mu je najjači utisak da se na ulicama niko ne smeje. Da li danas ljudi imaju razloga za smeh i kako se smeju?
Kesić: Opet na to pitanje mogu da odgovorim kroz analizu naše emisije. Ako bismo pogledali epizode od pre šest ili sedam godina, ili ako bismo pogledali ono što sam radio pre emisije ’24 minuta’, moj humor i humor tih emisija je bio mnogo veseliji, mnogo bliži nekoj bazičnoj smešnosti, ne na tragu slepstik komedije ‘pita u lice’, nikada, ali jedan bezbrižniji, benigniji humor. Kako je odmicalo vreme, ja sam primećujem, kao posvećeni gledalac naše emisije ’24 minuta’, da je krajnji utisak gledaoca ne raspoloženje, ne vedrina, ne smeh, nego gorčina. Sve više je to gorki smeh, ako ga uopšte ima. Sve više naša emisija postaje polje za kritiku, a sve manje polje za smeh.
‘Dakle, sve više je taj kritički momenat u našoj emisiji zastupljen, a sve manje zabavni. To nije odluka mene i mog tima. Naša emisija je ogledalo našeg društva.’
Dakle, sve više je taj kritički momenat u našoj emisiji zastupljen, a sve manje zabavni. To nije odluka mene i mog tima. Naša emisija je ogledalo našeg društva. Ako nam je društvo bezbrižno, sigurno, zabavno i smešno, takva će biti i naša emisija. Meni se čini da je naše društvo danas dosta gorko, pa je otuda i naš humor gorak, a mislim da je to i slika onoga što je veliki trener video na beogradskim ulicama – gorčina, više nego lagodni humor.
RSE: Kada smo davno gledali humorističke emisije, na primer Leteći cirkus Montija Pajtona i Top listu nadrealista, tada je njihova satira izgledala neverovatno, kao nešto što se ne dešava u stvarnom svetu, ali danas izgleda da realnost nadmašuje takve programe. Da li vam je kao autorima zaista teško da izmislite nešto smešnije od događaja u stvarnosti?
Kesić: Jeste nam problem, ali je istovremeno još uvek inspiracija, još uvek se mi nismo skroz pomirili sa tom okolnošću. Znamo da ovo nije normalno ali, šta da radimo, tako je – kako je. Još uvek se nismo skroz pomirili sa okolnošću da predsednik ove zemlje svakodnevno krši Ustav i bavi se stvarima koje nisu u njegovim ustavnim ovlašćenjima kao predsednika Republike. Još uvek se nismo skroz pomirili sa tim ali se kuvamo polako.
Misija naše emisije je nemirenje. Iako mi jesmo svesni da je to nažalost sve postalo normalno, mi se i dalje batrgamo, iz epizode u epizodu se ne mirimo. Tako da jeste sve teže isparodirati ono što je parodija sama po sebi, ali mi ne odustajemo. Plašim se da ćemo se tokom vremena suviše navići na nenormalnost, da kažem novu nenormalnost, politička nova nenormalnost je ono što mi živimo već duži niz godina, i mislim da će onda naša emisija polako postati besmislena. Kada se mi kao autori emisije budemo pomirili sa činjenicom nenormalno je, znamo da ovako ne treba da bude, ali šta da radimo, to nam je što nam je.
Dakle, kada bude taj trenutak da sami sebi kažemo: to nam je što nam je, to će biti kraj naše emisije.
Predsednik je neizbežan
RSE: Vrlo je očigledno da u nekoliko humorističkih emisija, koje postoje uglavnom samo na jednoj televiziji, sadržaj bukvalno ‘puni’ jedna osoba, a to je predsednik države Aleksandar Vučić. Da li je to neizbežno u ovakvom stanju stvari?
Kesić: Neizbežan je. Tačno, potpuno je neizbežan. Vraćam se na ovo da smo se navikli na političku nenormalnost. On se postavio kao omnipotentan vladar koji se pita za sve. Evo, sad se pita i za fudbal, pa će on rešiti problem fudbala. On se razume u koronu. Ne govorim ništa novo. Svi ljudi u ovoj državi znaju da se on u sve razume, za sve se pita i da je prosto on Srpska napredna stranka, cela ta kula počiva na njemu, cela ta interesna grupa građana, ogromna, zavisi od njega i prosto je neizbežan. Pa samo pogledajte u medijima… Naša emisija je ogledalo ovog društva i ogledalo ovih medija. Koliko njega procentualno ima u medijima, toliko ga ima u našim emisijama. Otvoriš frižider, verovatno će ispasti Vučić, i možda neka teglica sa punjenim lignjama.
Ja bih voleo da dođe dan kada u našoj emisiji uopšte neće biti njega, a taj dan će doći kada ovo bude normalno društvo gde se predsednik države bavi svojim poslom, po ustavnim ovlašćenjima, gde Vlada radi svoj posao. Mi smo stalno prinuđeni da slušamo o neverovatnim uspesima ove zemlje koji se ne vide u džepovima i novčanicima ljudi.
RSE: Da li vi kao autori emisije ’24 minuta’ imate neke neprijatnosti zbog toga čime se bavite, da li trpite nekakve pritiske?
Kesić: Sve ove godine koliko radimo, u našim životima, konkretnim životima u ovom gradu, nikada nijednu neprijatnost nismo doživeli. Naprotiv. Mi sve ove godine doživljavamo sve više i više prijatnosti, komplimenata, želje ljudi da nam čestitaju, da se, naravno, slikaju sa nama, da nam učine nešto, da nas časte. I to od najrazličitijih profesija – od uniformisanog lica, nekog oficira na pešačkom prelazu, koji mi kaže: ‘Samo još jače udrite’, do policajaca, dakle, svih ljudi. I ti stekneš utisak – svi slično razmišljaju kao mi. A onda, kada dođe neka nedelja izbora, vidiš da to baš i nije tako, i to u nama stvara jedan osećaj zbunjenosti. Dakle, nikada se nije desila nijedna neprijatnost. Naprotiv, samo se dešavaju velike prijatnosti, okruženi smo ljubavlju ljudi.
‘Nekako ne znajući šta da rade s nama, onda nas najlakše svrstaju na neku policu tipa izdajnici, soroševci, natovci… Valjda im je lakše tu da nas opljunu, jer ne znaju šta bi. Onda otuda dolaze pretnje, a sve te pretnje kada izađeš na ulicu, nema ih.’
Jedina neprijatnost se dešava na internetu, na društvenim mrežama, tu ima dosta raznih pretnji, i kletvi, i gole mržnje, i svrstavanja nas na neke police. Nekako ne znajući šta da rade s nama, onda nas najlakše svrstaju na neku policu tipa izdajnici, soroševci, natovci… Valjda im je lakše tu da nas opljunu, jer ne znaju šta bi. Onda otuda dolaze pretnje, a sve te pretnje kada izađeš na ulicu, nema ih. I gde su ti ljudi onda koji nam prete i koji nam govore gadosti? Dolazimo do zaključka – ili su izmanipulisani, ili su plaćeni da to rade ili, kad me vide uživo, prosto vide koliko sam sladak i šarmantan i predomisle se. Nemam drugo objašnjenje.
RSE: Da li je bilo reakcije političara na to što radite i da li gledaju vašu emisiju?
Kesić: Ja ne znam da li gledaju. Ja bih voleo da gledaju i da se nerviraju. Ako ništa ne mogu da učinim mimo toga, onda bar da se nerviraju. To bih voleo. A ja se ne viđam sa političarima i ne družim, izuzev ponekad sa Sergejem Trifunovićem, ali on mi je drugar, njega ne doživljavam kao političara. Od ovih drugih političara, stvarno ne. Ja nisam video Aleksandra Vučića nikad uživo. Jesam jednom, na nekom prijemu, u daljini, nismo imali nikakav kontakt. Jednom sam video na dodeli NIN-ove nagrade (predsednika opozicione Stranke slobode i pravde, Dragana) Đilasa, a (predsednika opozicionih Dveri) Boška Obradovića sam video jednom u Čačku kad smo imali priredbu.
Mene niko nije zvao na kafu, ne bih ni otišao ni na kakvu kafu.