„A šta je to što žele / prezreni vekovima, gluvi i slepi? / Da zovu se ljudima“. Setio sam se ovih stihova beloruskog pesnika Janke Kupale s početka 20. veka dok moju zemlju potresaju građanski protesti. Celih 26 godina otkad je Aleksandar Lukašenko došao na vlast na prvim i poslednjim demokratskim izborima u Belorusiji – i pošto je smesta ugušio obnovu demokratije posle preko 70 godina sovjetske vlasti – beloruski građani po prvi put vide šansu za smislenu politiku i ostvarenje svojih prava. Prezreni vekovima kao da su se probudili.
Olga Šparaga, vodeća beloruska politička filozofkinja (s kojom radim na Evropskom koledžu slobodnih veština), opisala mi je emocije svojih sugrađana u telefonskom razgovoru prošle srede: „Ljudi su besni i spremni da idu do kraja. Ovo nije vreme za razmišljanje, već za akciju“. Protesti su usledili nakon pokradenih izbora 9. avgusta: izborna komisija pripisala je Lukašenku oko 80% glasova, dok je po svemu sudeći opozicija odnela ubedljivu pobedu. Zgađeni lažima, građani su izašli pred biračka mesta i na ulice u mirnom protestu, gde su ih dočekali brutalni napadi policije, suzavac i meci.
Pitao sam Olgu za ciljeve protesta: „Po prvi put su svi ujedinjeni: levica i stara opozicija. Bore se za osnovna ljudska prava, vladavinu zakona i ustav“. Zaista, ciljevi aktuelnih protesta istovremeno su skromni i sveobuhvatni: prekid nasilja, kraj diktature, tačni izborni rezultati i da prava pobednica izbora, Svetlana Tihanovskaja, raspiše nove izbore.
Poput Olge, mnogi Belorusi su se organizovali u male komšijske grupe prema svojim biračkim mestima. Lokalni posmatrači zahtevali su objavljivanje nefalsifikovanih izbornih rezultata (međunarodne misije kao što je ODIHR, kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava, nisu bile pozvane da prate izbore, navodno zbog pandemije). Govori se o članovima odbora koji su napuštali svoja biračka mesta. Bar u jednom slučaju biračko mesto je bilo zaključano, pa su građani koji su se tu zatekli na glasanju preskakali kapiju da odu kući.
Ipak, značajan broj biračkih mesta u Minsku i manjim oblastima objavio je tačne rezultate, koji sugerišu ubedljivu pobedu Tihanovskaje. Taj trenutak odustajanja od totalitarne laži – iznenađujuće radikalan čin izgovaranja istine – jasno se vidi u široko deljenom snimku sa biračkog mesta, gde članovi biračkog odbora postavljaju rezultate. Sredovečna žena lepi rezultate na ulazna vrata i nervozno se osmehuje ispod maske, dok kao da guta suze i strah. Zatim grli svoje kolege dok okupljeni ljudi uzvikuju: „Odličan posao, hvala vam“. Uzdrmani, članovi biračkog odbora kao da jedva shvataju šta se dešava.
Digitalna komponenta revolucije odražava lokalne ćelije protesta o kojima govore Olga i ostali. Preko grupa i kanala na aplikaciji za poruke Telegram, koje delom vode centralnoevropski mediji kao i popularni blogeri, bezbedno su se širile vesti, plakati i smernice protesta, pošto je Lukašenko blokirao pristup internetu u različitim delovima zemlje posle prvih noći protesta. Veći Telegram kanali zatim su se izdelili na lokalne grupe za organizovanje na terenu, nalik strategiji koju su preduzele Tihanovskaja, Marija Kolesnikova i Veronika Cepkalo tokom izborne kampanje.
Mnogi skeptici sa zapada i iz zemalja regiona pitaju se da li bi Rusija mogla priteći Lukašenku u pomoć i hoće li se uskoro pojaviti „mali zeleni ljudi“ koji najavljuju aneksiju, kao posle svrgavanja Viktora Janukoviča tokom Majdan revolucije u Ukrajini 2014. Ali paralela sa Majdanom se teško drži. Belorusija nema duboku društvenu podelu na proistočne i prozapadne pristalice kao Ukrajina. To znači da je većina njenih građana – bilo da govore ruski ili beloruski, bilo da su konzervativci ili liberali – ujedinjena jednim ciljem: obaranjem diktature. Sa protesta su snažno odjeknule optužbe za „genocid nad beloruskim narodom“. Mnogi evociraju herojsku belorusku istoriju prkosnih partizana, poredeći nehumane postupke policije sa nacističkom okupacijom. Ako je Majdan revolucija počela kao pokret koji je želeo Ukrajinu u Evropi, beloruska revolucija u toku se fokusira na demokratizaciju zemlje i za sada se ne bavi pitanjima geopolitičkih saveza.
Uz jednostavne, razumljive reči i ostavljajući po strani postojeće političke i kulturalne podele, nova beloruska opozicija – sa ženskim licem – uspela je da pokrene proteste jasnom i svakome bliskom porukom protiv državnog nasilja i policije. Mala noćna okupljanja prerasla su u generalni štrajk i dnevne skupove od po više stotina hiljada mirnih demonstranata, što je ozbiljno uznemirilo Lukašenka. Najrečitija je bila poruka solidarnosti sa demonstrantima koju je u subotu uputio beloruski ambasador u Slovačkoj, Igor Leščenja: „U skladu sa ustavom, narod Belorusije jedini je izvor vlasti u zemlji“. Dok se sve više predstavnika Lukašenkovog režima – uključujući TV propagandiste, službenike policije i političare – opredeljuje za istinu, nazire se diktatorov kraj. Možda po prvi put u svojoj istoriji, Belorusija ima šansu da postane „normalna“ evropska zemlja. Čak i pod diktaturom, Belorusi su se smatrali delom Evrope. Sada to konačno mogu da ostvare.
David Kurkovskiy, The Guardian