bdf.brcko@gmail.com

Nedopustivo je na bilo koji način podržavati ili navijati za reprezentaciju Hrvatske u fudbalu???

Na stranicama Politike oglasio se ideolog SNS-a Vladimir Đukanović, ovog puta u ulozi moralno-političkog policajca navijanja. On tvrdi, kao i pre četiri godine, da je nedopustivo na bilo koji način podržavati ili navijati za reprezentaciju Hrvatske u fudbalu. Navodi i razloge za svoje ribarenje po dušama grešnih ljudi, koje obrazlaže kako najbolje ume. Lično on mrzi tu ekipu, u svim prilikama, svuda i uvek im želi neuspeh. Navijanje za Hrvatsku, na primer, pokazuje „nedostatak kičme“ i nacionalnog samopoštovanja. Njihov selektor je pobedu nad Brazilom posvetio svom narodu, ali i „braniteljima“. Đukanović je naveo i neke strašne primere iz zajedničke istorije.

Više od Hrvatske mrzi jedino one koji misle da se tamo igra dobar fudbal.

Tako je Đukanović otvoreno krenuo u denacifikaciju igre i traganje za pouzdanom formulom koja bi potencirala njegova mučna razmišljanja.

Nisam pratio ko se sve, osim Novaka Đokovića i Milojka Pantića, javno izjašnjavao da podržava fudbalsku Hrvatsku u završnici prvenstva. Igrali su čvrsto i dobro, imaju veliki tim. Zvezde tog tima su navijači Đokovića, okolnost koja dodatno nervira vođu pandemijske bakljade.

Nije jedini koji ne odvaja fudbalsku igru od prljave politike i istorije mržnje. Tome nije odoleo ni Zlatko Dalić podilazeći preostalim „braniteljima“ i slaveći sa igračima polufinale uz Tompsonove pesme. Ali on je, kao i Piksi, samo selektor.

U Zagrebu su se igrali Čačak i Užičko kolo. Kao i fudbal, i to je samo igra. Makar bi tako valjalo da bude.

Đuka pripada gomili vladajuće sekte. Nastrana pravovernost se pokazuje u svakoj prilici, neprekidne razmirice sa komšijama su pitanje političkog trenda i upornog odlaganja normalnosti.

Đukanović je antinavijač, onaj koji iz svoje pozicije bliskosti sa samim vrhom, pretnjama i kletvama odvraća ljude od prava na lični izbor u praćenju i poimanju igre. Uz ponudu obrasca opšte mentalne kontrole navijača podanika. Nema patriotizma izvan potpune odanosti gospodaru, u ljubavi i mržnji.

Selektor srpske reprezentacije nije navijač. On je fudbalski radnik. Bio je istinski veliki igrač. Obišao svet, dao svoje ime nekim trgovima u Japanu. Šta mu se dogodilo kad je Vlahović dao vodeći gol Švajcarcima? Obradovao se prerano i bez razloga, ali je svoju radost, osećanje nadolazećeg trijumfa, šta li, izrazio psujući Švajcarcima „majku šiptarsku“.

Možda nije mogao da se kontroliše, pa mu je ta rečenica utekla i otišla u svet. On nije Đuka, ima svoje ime i biografiju iza sebe. On nije deo rulje, nego je bio fudbalski pedagog. Uz psovku je postao pripadnik.

Đukina hipoteza o zabranjenom navijanju dolazi iz kolektivnog skučenog uma vlasti. Piksijeve psovke su samo dokaz njegovog konačnog pristupa grupi koja ga drži na čelu struke lošeg fudbala.

Moje navijanje, ako je to važno, prestalo je onoga časa kad se čelovođa umešao u igru i prisvojio tim. Svejedno je, samo gledam.

Peščanik.net, 16.12.2022.

Izdvojeno